ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

РУСИНСКИ ОБИЧАЈИ

Код Русина зимски циклус обичаја почиње 27. новембра, када почиње велики шестонедељни пост, који траје до првог дана Божића. Некада су се овог поста придржавали сви укућани. Јела се искључиво посна храна, никако она животињског порекла. Од меса се припремала само риба. Бременом се све маїье породица придржавало строгог поста, а данас то чине углавном старији људи. Касније се време поста скраћивало на недељу дана пре Божића, а деца су постила само на Бадњи дан. Данас je то различито од породице до породице. У прошлости, а црква то и данас налаже, за време великог Божићног поста нису се одржавале игранке и нису прирећиване свадбе и остала весеља.

У време предбожићног великог поста пада дан Св. апостола Андреја (13. децембра). Спомињемо га не због његовог значаја као црквеног празника, већ због обичаја који су код Русина везани за тај дан. Найме, девојке уочи тога дана носе семе конопље и бацају га под прозоре куће у којој станује момак са именом Андрија изговарајући следеће речи:

„Андрију, Андрију,

Конопи ци шеју

На твоју виљију.

Андрију, шејем ци конопи,

Сцела би ja знац

З ким их будзем жац".

За тај дан везан je још један обичај. Девојка je те вечери прилазила некој дрвеној огради и бројала даске: „Ње једен, ње два, ње три, ње штири, ње пејц, ње шејсц, ње седем, ње осем, ње дзевец". Када je дошла до девете даске загризла je и са тим парчетом откинутог дрвата журила je кући, пазећи да никога не сретне, jep није смела да проговори. То парче даске je стављала под јастук заједно са огледалцем, чешљем, пешкиром и сапуном. Према веровању, те ноћи би требала у сну видети лик оног момка за којег ћe се удати.

У децембру je дан Св. мученице Варваре (17. децембра). Тога дана се није смело прести. Увече би йшла маскирана особа тзв. „Варвара" огрнута белим платном, са ситом за сејање брашна на глави испод платна. Йшла je са варјачом (или прутом) у руци по кућама и уколико би затекла неку девојку или жену на прелу како преде ударала би je по рукама и на тај начин je кажњавала.

Црквени празник Св. Николе слави се 19. децембра. Обичај je код Русина у Ђурћеву, као и у већини места где живе Русини, да се вече уочи тога дана деца припремају тако што he беспрекорно очистити своју обућу и ставити je у прозор како би им Св. Никола ставио у њу поклон. Поклон су били разни слаткиши и воће, јабуке, поморанџе. Често су се старији желели нашалити са децом па су им у једну ципелу стављали главицу лука или кромпир, дајући им до знања да нису била добра током године и, ето, Св. Никола je то знао и на тај начин их кажњава.

Божић

Највећи и најрадоснији црквени празник код свих хришћана, па и код Русина, je Божић. Шестонедељни велики пост je врста духовне припреме за тај велики празник. Припрема за празноваїье од три дана почиње већ рано ујутру на Бадњи дан. Домаћица устаје рано и прво меси типично русинско посно јело „капушњики". То je тесто са киселим купусом које се развије у облику палачинке. Некада се пекло у сељачким пећима. Топло се премазивало уљем и јело се током целог дана до свечане вечере, с обзиром да je тога дана строги пост. Ујутру се такође припремао обредни колач „бобаљки" - тесто које се правило у облику овалних трака, исечених у ширини од отприлике 3 цм. Када се испекло, преливано je водом, шећером и маком. И то јело се стављало на свечану вечеру. Од тог теста домаћица je остављала један део па je од њега обликовала птице и тако печено се давало деци за доручак. Домаћица je ујутру припремала и обредни хлеб који по свом об­лику подсећа на владичину капу, а украшен je разним орнаментима, од којих сваки део има своје посебно значење. Taj хлеб се није jeo за Бадње вече већ на први дан Божића. Уместо обичног хлеба за вечеру се припремао постан хлеб „осух", који се обавезно ломио и jeo уз рибу.

На ,Виљију" (Бадњи дан) деца су заједно са одраслима китила јелку. Раније je јелку могла заменити и гранчица сирка. На њу су вешали суве шљиве, суве смокве, јабуке, a касније су правили и украсе од креппапира. Јелка или божићно дрво стављало се у неку посуду и стајало je или испред стола под гредом и иконом или напред на крај стола. Са једне и са друге стране су се стављале две посудице у којима je било младо зелено жито. На средини стола се припремала подлога на коју he се касније ставити тепсија са рибом. Ту je мноштво разног семена као што je жито, раж, јечам, грашак, пасуљ итд. У једној посуди су се налазили ораси, у другој мед; ту je била и чинија са воћем, суво воће. Уочи бадње вечере домаћин je уносио у кућу сламу и при том je читао молитву: „Де Христос Спаситељ мав сја народити, во јаслах на слами мав зиму терпити. Исаија пророк так нам пророковал, же Сина Божого Емануилом назвал. Се Ђива, рече, уж поро­ди сина, Бога предвичного Марија једина - Христос раждајетсја". Након ове молитве домаћин je растресао сламу по соби, a домаћица je бацала орахе које су деца тражила у слами и „пијукала".

Напољу je морало бити све почишћено и више нико није узимао метлу све до другог дана Божића. Када je црквено звоно најавило повечерје, домаћица je палила свећу и постављала je комплетну вечеру на сто: ту je обавезно била печена риба на тепсији са пиринчем. Тепсију су стављали на раније припремљену подлогу од зрневља. Домаћин je читао молитву и тек тада je почињала свечана вечера. Домаћица није смела устајати за време вечере, јер се веровало да у том случају током целе године неће имати квочке које ће излегати пилиће. Водило се рачуна да ни једна мрва не падне са стола пошто je то света вечера. Храна je остављана на столу и након вечере и тек ујутру je склањана.

Код Русина je одувек постојао обичај, који се и данас доста одржао у селу, да се млађа деца након вечере припремају за „коринђање" (кољадовање) по суседству и најближој родбини. Том приликом су се певале божићне песме о рождеству Христовом, као например: „В Вифлејеми новина..." и друге. Сем појединачних „коринђаша" раније je постојао обичај да група младића, која се називала „коледари" йде по селу у поједине куће и пева „кољади" -пригодне песме. Најчешће су улазили у кућу са песмом „Небо и земља...". Домаћица их je даривала воћем, орасима итд. Постојала je и група коледара тзв. „вертепаши", коју су чинили седам младића. Они су били маскирани: имали су браду од кучине, били су обучени у преврнуте бунде и са преврнутим шубарама на глави, у рукама су имали дужи штап. Имали су и једно звонце којим су најављивали долазак у кућу. По двојица су на смену носила малу црквицу „вертеп" (Вифлејем). Улазећи у двориште певали су најчешће песму „Рождество твоје Христе Боже наш возсија мирови свит разума...".

Међу коринђашима je постојала још једна група која се нази­вала „звездари" (гвиздаре). To je била група од три дечака који су били обучени у дугачке беле кошуље, a један од њих, онај у средини, носио je звезду. Друга двојица су имали сабље или преполовљене косе. На главама су имали високе шиљасте капе направљене од картона и облепљене шареним папиром. Када су отпевали „кољаде" домаћица их je даривала јабукама, орасима, новцем.

Обичај je био да се коринђање заврши до 10 сати увече, када су сви заједно певајући божићне песме одлазили у цркву на „свеноћно" - богослужење које je трајало до поноћи. Сматрало се да после поноћи престаје пост па су се младићи и млађи мушкарци окупљали по кућама и ту су се до ујутру картали за орахе. У Ђурђеву je био обичај да се тада пред зору начињала шваргла и пило се вино.

Што се тиче првог дана Божића, код Русина je био обичај, за разлику од Срба, да се уместо печенице (прасе), припрема месо и кобасице на тепсији, које се пеку у рерни. То je било главно јело за ручак на први дан Божића. У новије време се тога дана припрема и сарма. Обичај je да се тога дана не йде у госте. Йде се само у цркву. Другог дана Божића, најчешће за ручак, одлазило се у госте, најчешће код жениних родитеља. Тада се за ручак припремала супа и месо. Тога дана се обично одлазило и у просидбу.

Следећи празник по реду, када говоримо о обичајима Русина, je Нова година (13. јануар). Некада су омладина и млади брачни парови прослављали Нову годину на прелима, касније у кафанама или на неком другом месту. У цркви се за Нову годину јавно износила статистика парохије: колико je током прошле године би­ло рођених, венчаних и умрлих. Обичај je био да се тога дана у Ђурђеву склапају погодбе између најамних радника и имућних сељака, које су важиле за целу годину.

Богојављење (19. јануара)

Овим празником се код Русина завршава циклус божићних обичаја. Русини тај празник често зову и „Мали Божић". Tora дана je свака домаћица носила у цркву бокал или кантицу пијаће вод є, која се у цркви посвећивала. То je била „богојављењска водица", за коју се сматрало, па и данас се верује, да има чудотворну моћ. Њоме су се освећивале куће и други објекти у домаћинству.

Од овог празника па све до почетка великог ускршњег поста je време које се назива „мјасопуст", јер je још дозвољено јести мас ну и мрсну храну. За време Ускршњег поста, исто као и за време великог Божићног, Црква не допушта склапање бракова и друга весеља.

ПРОЛЕЋНИ ОБИЧАЈИ

Сви пролећни обичаји код Русина у Ђурђеву везани су за Ускрс (Пасха). Ускршњи пост траје 42 дана и то je време духовне припреме за тај велики празник. Уочи Ускрса сви верници се исповедају и причесте и тако духовно припремљени чекају ускршње празнике. На Велики четвртак, који се зове и „Зелени четвртак", сва црквена звона се везују и не звони се до недеље.

Велики петак je дан жалости. Жене обучене у црно йду у цркву на Христову сахрану. Тога дана се у цркви прави Исусов гроб и цела унутрашньост je декорисана тако да прикаже сахрану. Тог дана се не сахрањују мртви.

На Велики петак свака домаћица фарба jaja. Фарбање ускршњих jaja je код Русина вид народне уметности. За ту сврху се користи што више јарких боја: црвена, жута, плава и друге. Истог дана домаћице припремају и ускршњи колач, „паску", која je у облику владичине капе, украшена разним орнаментима и фигурицама од теста. Taj колач се једе првог дана Ускрса уместо хлеба. У суботу се обично бари шунка и кобасице, а припрема се и „сирец", који се прави тако што се у кувано млеко стављају умућена jaja и даље се кува. После тога се та маса оцеди и остаје грудва „сирца".

Првог дана Ускрса домаћица припрема цегер или мању котарицу у коју ставља фарбана jaja („писанки"), „сирец", барену шунку, кобасице, сланину, рен, маслац, мало соли и „паску". Све се прекрива посебним прекривачем за ту намену, „пасковим ручњиком", и носи се у цркву, где након завршене Литургије свештеник посвећује све корпе у самој цркви или у црквеној пор­ти, ако то временске прилике дозвољавају.

Некада се јело носило у цркву на посвећење „русинском" тканом столњаку. Након посвећења јела жене су журиле кући, јер се веровало да ће она која пре стигне бити највреднија, увек прва у пољским радовима. Тог дана се за ручак и вечеру не припрема ништа друго, већ се једе само та посвећена храна.

Код ускршњих обичаја значајнији су други и трећи дан Ускрса. Другог дана Ускрса момци поливају девојке, a трећег дана Ускрса девојке поливају момке. Taj обичај се још доста сачувао код Русина у Ђурђеву. Некада су момци йшли у поливање парад­ним окићеним колима. Коњи су били окићени пешкирима. Обично je на једним колима било по девет момака и један хармоникаш. Они су йшли селом и певали народне песме, а улазили су у куће где je била девојка. Сваки од н>их je три пута водом попрскао девојку изговарајући при том „Христос воскрес", а она je одговарала .Зоистину воскрес". Затим je девојка послуживала младиће вином, колачима и цигаретама. Дечаци су одлазили да поливају своје вршњакиње и рођаке. Одлазили су бициклима који су обавезно били украшени ружом и окићени тракама од креппапира разних боја.

Трећег дана Ускрса девојке су враћале поливање младићима на исти начин. Тога дана се у цркви после Литургије врши „мировање" (миропомазање). То je посвећење светим миром , које треба да да људима духовну и телесну крепкост.

ЛЕТЊИ ОБИЧАЈИ

Летњи обичаји код Русина у Ђурђеву везани су углавном за пољске радове. Од обичаја који су везани за црквене празнике ту спадају: Ђурђевдан (Дзурја) - 6. маја, Летњи св. Никола Чудотворац, Духови („Русадља"), Ивањдан - 7. јула и Петровдан - 12. јула. Обичај који није везан за неки црквени празник je одржавање уличног весеља у вечерњим сатима - рогаљ.

Празник Ђурђевдан или Дзурја сматран je увек, поготово на селу, за велики празник, јер према црквеном учењу св. Георгије je заштитник земљорадње и сточарства. Тога дана се нарочита пажња посвећивала обредним радњама које су везане за раст и плодност биљака. Од тог дана се сва стока терала на пашу од ујутру до увече, када je посебан чувар враћао кући. Тако je било све до Митровдана. Црква на Ђурђевдан организује велику свечаност: из цркве сви одлазе у поље и тамо посвећују пшеницу. Девојке су биле обучене у народну ношњу и обично je њих неколико носило барјаке („крижи") испред поворке. Када се у пољу заврши обред посвећења, девојке оките барјаке и себе стабљикама пшенице, а то чине и сви присутни. Уколико je тај дан био кишовит пшеница се доносила у цркву и ту се обављао обред посвећења. Тако се тај обред у Ђурђеву обавља и данас, jep je стари обичај посвећивања у пољу прекинут после Другог светског рата. У време док je литија одлазила у поље домаћице српске националности су je дочекивале пред кућама и посипале je зрневљем лањског жита, са жељом да нова жетва буде богата и заштићена од временских непогода.

На Духове („Русадља") у цркву се рано ујутру уноси трава, а изнутра и споља она се украшава разним лишћем. Домаћице већ рано ујутру у прозоре својих кућа стављају цвеће и зеленило. Овај обичај je веома стар и посвећен je култу природе, a познат je и код других словенских народа.

Од Ивањдана („Јана") почиње петровдански пост. С обзиром да тада наступа период жетве, тог дана домаћин доноси влати жи­та од које укућани плету ужад („порвисла") којима ће се везивати снопови жита, када почне косидба. Од истог жита се на Ивањдан плету венци који се стављају на улаз од предсобља или неко друго видљиво место. Бременом, са увођењем савременијих начина косидбе уз помоћ механизације, тај обичај се полако губи.

За Петровдан („Петра") код Русина се не везују посебна веровања и обичаји, изузев што се тог дана йде у цркву и не ради се на њиви, као и за остале веће црквене празнике. Девојчице које завршавају основну школу тога дана први пут облаче девојачку народну ношњу, а у цркви напуштају место где стоје деца и прелазе на место одређено за девојке: каже се да „девојке стају горе" („дзивки ставаю горе").

Од летњих обичаја који нису везани за црквене празнике треба споменути и одржаванье „ропьева". После Томине недеље, којом се завршавају ускршњи празници, и када je после посног периода скинута забрана јавног весеља, омладина се све до јесени, док траје лепо време, у вечерњим сатима окупљала на улици, увек испред девојачке куће. На тим скуповима се певало и играло. Младићи су се дружили са девојкама које су биле две-три године млађе од њих. У касну јесен тај обичај се преноси у неку кућу, где су се одржавала прела („прадки").

Јесењи обичаји код Русина у Ђурђеву почињу са Малом Госпојином 21. септембра („Мала Матка Божа"): тада се у гркокатоличкој цркви у Ђурђеву одржава црквена слава, коју Русини зову „кирбај". За тај дан се увек посебно припремала свака русинска кућа у селу, a тај обичај je негован и у српским кућама. Куће су се кречиле и с уличне стране и из дворишта. Жене су припремале колаче и разноврсна јела, јер су тог дана долазили гости из других места. Дан уочи празника, обично увече, девојке и младићи су йшли колима на железничку станицу у Жабаљ и ту су дочекивали госте. Њихов долазак у село je праћен песмом и весељем. За тај празник у црквеној порти су постављани шатори са разним слаткишима, лицидарским колачима, украсним шналама, прстењем, огрлицама итд. Тога дана су сви били обучени у свечану ношњу.

Циклус јесењих обичаја у селу завршавао се са Митровданом 9. новембра ( „Митра"). Од тога дана се сва стока са паше терала кући да би презимила и тек на Ђурђевдан следеће године се поно­во истеривала на пашу.

Joш пре Митровдана, већ 15. октобра, почињала су девојачка прела („прадки"). Уколико су се планирале свадбе, морале су се обавити до Митровдана.

Сви ови обичаји код Русина у Ђурђеву имали су изузетну улогу и значај, нарочито у старија Бремена, када нису постојали неки други видови културног живота, или нису били довољно развијени. Путем ових и неких других обичаја, који овде нису споменути, Русини у Ђурђеву су чували своју народну традицију, фолклор, а слободно се може рећи и национално обележје. Данас они нису у толикој мери присутни у русинској популацији овог села; међутим, нису потпуно занемарени и заборављени. Многи од њих данас су нешто измењени и проширени са примесама обичаја других народа који живе у Ђурђеву, нарочито Срба, или са обележјима живота у новим условима⁹⁴.