|
ОСНОВНА ШКОЛА »ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ« ЂУРЂЕВО
ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ
|
|
ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ СРБА И РУСИНА У ЂУРЂЕВУ
Годишњи обичаји су углавном везани за одређене годишње периоде, односно за хришћански календар. Тако имамо циклус зимских, пролећних, летњих и јесењих обичаја.
ЗИМСКИ ОБИЧАЈИ
Овај циклус почиње Божићним покладама и траје све до Богојављења, односно од 28. новембра до 19. јануара. Сваки од празника из овог циклуса обилује мноштвом елемената, a овом приликом поменућемо само нарелевантније. Божићнс покладе. Овај празник je у прошлости сматран једним од великих празника, јер већ дан након њега наступа строги предбожићни пост. На сам дан Божићних поклада јела су се јака мрсна јела да би се наредног дана сво посуђе за припремање хране искувавало како би се отклонио и најмањи траг масноће. Од тог дана се јела само посна храна, све до првог дана Божића. Бременом се овај строги пост почео ублажавати тако што су постили углавном старији људи, а у новије време се поста придржавају само поједини људи и то две недеље пред Божић. Данас се најчешће пости само на Бадіьи дан. У религијском смислу овај пост значи очишћење тела уочи предстојећег великог празника.
Материце и Очеви
Материце падају две недеље уочи Божића и увек се обележавају суботом. Обичај je био да деца тога дана везују ноге својим мамама и другим удатим женама, а оне су морале плаћати да би их одвезали. Често су деца йшла и улицом па су под прозорима рецитовала разне песме, a најчешће су се могли чути ови стихови: ,Добро вече газдарице, Честитам ти Материце, Претрчо сам преко шора, Да ми дате два-три ора."
Домаћице су деци давале колаче, новац и воће. Мајке су својим удатим кћерима на тај дан носиле „материце". То je обавезно био „мамин колач" и хаљина. Следеће суботе су падали Очеви. Деца су тога дана везивала своје очеве и друге мушке укућане, а они су их такође као и жене морали даривати малим поклонима или новцем. Овај обичај се и данас cpehe у Ђурђеву, иако више није раширен као некад.
Свети Ипьат ( 2. јануара)
Свети Игњат je празник који пада пет дана пред Божић, а представљао je почетак обредних радњи везаних за божићне празнике. У прошлости ко од суседа на овај дан први уђе у кућу, сматран je кокошињим полажеником. У обичају je било да се на овај празник кољу свиње. Сало од заклане свиње чувало се преко године, као лек против чирева.
Туциндан (5. jaнyар)
Туциндан пада на два дана пред Божић. Обично се говорило: „Данас дан, сутра дан, прекосутра Туцин дан". На тај дан се није смело свађати у кући, а деца се нису смела тући, јер се веровало да колико пута би се неког ударило, толико би му по телу израсло чирева. Такође се тога дана није смело ни заклињати.
Бадњи дан (6. јануара)
Бадњим даном започињу главни обреди везани за Божић и празнике који следе након Божића. За Бадњи дан везане су многе радње, a истовремено и забране. Најважнији обичајни елементи Бадњег дана су: склањање одређених ствари из куће, обавезно враћање позајмљених ствари суседима, али и забрана давања одређених предмета на позајмицу. Један од најважнијих послова домаћице на Бадњи дан рано ујутру je мешење обредних божићних хлебова, које je месила у већем броју, као и обреди у вези са њима.
Ko од рођака и пријатеља ујутру први наврати у кућу, бива полаженик куће. Обредне радње нарочито су интензивиране у сумрак Бадње вечери. Од раног јутра на Бадњи дан ужурбано се припремало све што he бити потребно на Бадње вече, као и за сва три дана Божићa. Чистила се и спремала кућа и припремало се све што je било потребно људима и стоци, јер по народном верованьу о том великом празнику није се смело ништа радити. Неки су сматрали да се ништа не сме радити све до Малог Божића. Сви послови у кући обављани су у строгој тишини, јер се тога дана није смело викати нити лупати по кући, а сви укућани су се, ако je неко био у некој завади, морали међусобно помирити. До бадње вечере сви послови су морали бити завршени и сви укућани су се за вечеру морали наћи на окупу.
Само Бадње вече, односно бадња вечера представљала je најсвечанији тренутак божићних празника. Пре изношења бадње вечере домаћин куће или домаћин и деца уносили су сламу у кућу. Уношење сламе било je пропраћено многим магијским радњама. Неке породице су сламу уносиле у кућу у строгој тишини, неки су пак уз уношење сламе квоцали и имитирали гласове животиіьа. При уношењу сламе домаћица je питала носиоца сламе „шта носиш?", а он би одговарао: „Носим срећу и здравље и у кућу мир". Домаћица je доносиоце сламе посипала зрневљем житарица које су још ујутру припремљене и унете у кућу. Део донете сламе доносиоц je прво стављао на сто - божићну трпезу, а затим je растресао по соби и другим просторијама куће. Након расипања сламе деца су пијукала, a домаћица квоцала.
На сто преко сламе стављана je врећа, a преко вреће столњак. По уношењу сламе у даљој прошлости уношен je у кућу и бадіьак, обично одсечена грана од неког тврдог дрвета, који се палио на огњишту. Бадњак je коришћен све до почетка XX века, а губљењем отвореног огњишта губио се и обичај уношења бадњака у кућу. Данас се углавном ставља у штедњак или у neh неко дебело дрво да гори на бадње вече, али се то чини без посебних обреда. Поред паљења бадњака у кући обичај je био паљење бадњака и у Поред паљења бадњака у кући обичај je био паљење бадњака и у црквеној порти.
Након уношења сламе и бадњака у кућу служена je бадња вечера. Бадњи дан се и данас држи као строго постан дан, те се о бадњој вечери углавном служе посна јела. За бадњу вечеру припремао се непаран број јела: три, пет или седам. Уобичајено јело за бадње вече био je постан пасуљ, a неки су припремали рибљу чорбу и печену рибу на уљу. Уз ово јело обавезно je служено и тесто са маком (резанци - тзв. „насуво с маком")- Уз кувана јела служен je компот од различитог воћа, мед и ораси, као и сушено воће.
Бадња вечера започињала je читањем молитве укућана, након које je домаћин крстио собу бацајући руком орахе у углове собе. Те орахе у неким кућама скупљала су деца, а неки су их остављали у угловима собе све до изношења сламе и те орахе су чували преко године, приписујући им одређена магијска својства.
За време бадње вечере нико није смео устајати од стола, нити пак дизати оно што je неком пало на под. Након вечере јело je остављано на столу преко ноћи, што je у вези с народним веровањем да те ноћи кућу посећују душе предака. Након бадње вечере селом су ишле групе дечака и девојчица тзв. коринђаша, који су под прозорима певали пригодне песмице којима су честитали Божић домаћинима. Коринђаши су обично стајали под прозором куће и питали домаћине „Јел' слободно коринђати?". Ako су добили дозволу, певали су краће пригодне песмице попут ове:
Ja сам мали Јаша, Идем са салаша, Носим вина и ракије, Ево Божић код капије.
или песму хришћанске садржине:
„Витлејемски славни граде од Бога, Најлепши си ти од града свакога... „
Након отпеваних песама домаћица je излазила на улицу и коринђашима делила дарове: јабуке, бомбоне, колаче па и новац.
Поред коринђаша куће су о Бадњој вечери походили и „вертепаши". Вертепаше je чинила група старијих дечака, обично њих шесторо у групи, од којих су четворица представљала четири мудраца односно цареве: Ирода, Гашпара, Валтазара и Мелхиора, као и две губе (пастири). Цареви су обично били обучени у црквене беле стихаре, са папирним капама у виду круне, са натписом кога представљају. Они су између себе носили макету црквице у којој je симболично представљено Христово рођење. Обично су у рукама имали сабље од метала или дрвета. Пастири-губе су обично били обучени у преврнуте опаклије или кожухе са крзненим капама на глави, и маскираног лица у виду дуге браде и бркова, направљених од вуне или кудеље, или je пак преко лица ношена маска од јагњећег или овчијег крзна. Од реквизита носили су чобански штап и торбу обешену преко рамена у коју су скушьали дарове. Ушавши у кућу изводили су вертепашку драму о рођењу Исуса Христа, након чега су их домаћини даривали, најчешће новцем, и частили пићем. Одласком коринђаша и вертепаша завршава се свечаност Бадње вечери.
Божић
Божић се код Срба, заједно са Ускрсом, сматра највећим празником у години и празнује се два дана, a трећи дан се „чисти Божић", т.ј. чисти се и износи из куће божићна слама. Први дан Божића испуњен je многим магијским радњама од којих су најважније: доношење „неначете" воде са бунара, мешење чеснице, полажење стоке и живине, божићни ручак и обредне радите у вези са појединим јелима, „вијање" Божића односно јахање коња о Божићу. Први посао на Божић ујутру обично je доношење воде са бунара. По воду je одлазио домаћин или домаћица. Том приликом се гледало да се вода из бунара захвати пре но што je неко други узимао воду, те су je стога и називали „неначета вода". Доласком у кућу домаћица je доносиоца воде питала: „ПІта носиш?", а он je одговарао: „Носим срећу и здравље". Од те воде прво се одливао део за мешење чеснице, а у другом делу воде умивали су се укућани. По обичају у ту воду су стављали сребрни новац и јабуку да би они који се умију у њој били здрави и румени као јабука. У неким породицама од те воде сипали су по мало у свако божићно неким породицама од те воде сипали су по мало у свако божићно јело које се припремало за ручак.
У прошлости су на први дан Божића сви укућани одлазили у цркву на јутрење. По повратку из цркве домаћин je полазио стоку у штали и то са ражњем на коме je нанизано печено месо и кобасице. При полажењу стоке свако марвинче je боцнуо тим ражњем уз речи: „Тели се, не чекај годину", ако je полазио краву. ,Драси се, не чекај годину", ако je полазио свиње итд. Након повратка из штале сви укућани су морали јести месо са тог ражња и на тај начин се и омрсили након дугог поста. У неким кућама месо са ражња je морала прво јести женска особа да би се телила женска телад односно ждребила женска ждребад.
Посебан значај придавай je тога дана мешењу чеснице. Чесницу je месила домаћица куће и то од белог брашна са „неначетом" водом. Обично je мешено онолико листова чеснице колико je чланова породице било у кући. У чесницу je стављан новац. Након печења чесница je мазана медом.
Посебан значај придавай je и и божићној печеници. Печеница je обично била печено прасе или шунка. Живина се обично није клала за божићну печеницу, што се објашњавало тиме да она чепрка уназад, па би то био знак назадовања домаћинства.
Најсвечанији тренутак првог дана Божића je божићни ручак. Ручак je имао обредно значење, а припремала су се и посебна обредна јела. При изношењу ручка у прошлости се обавезно кадила тамјаном божићна трпеза, као и јело припремљено за ручак. Кађењем куће желело се одагнати од ње зле силе. Ручак je започињао молитвом коју je читао домаћин куће или неко од деце.
Прво божићно јело о божићном ручки je „вареник" - кувано заслађено црвено вино у које je удробљиван део од колача здравља или неког другог божићног колача. Сви укућани морали су се заложити вареником три пута, што су чинили по старешинству у породици. Тек након залагања вареником отпочињао je божићни ручак. За божићни ручак припремана je говеђа супа, сос и месо. Након тога изношена je божићна печеница - прасе или ћурка. Божићна печеница je обично припремана са „дропцем" од којег су морали по мало јести сви укућани, да би били здрави преко године. Неке породице су за божићни ручак припремале и сарму.
Важан елеменат божићног ручка била je чесница. Чесницу су обично ломили сви укућани после ручка. Мећутим, у неким породицама je ломљена након залагања вареником. У неким кућама чесницу je ломила домаћица или домаћин намењујући по парче сваком од укућана, као и онима који су издвојени из куће, удатим кћерима, одвојеним синовима, а неки су парчад чеснице намењивали полаженику, па и Богу. Чесници je народ приписивао посебну магијску моћ, а нарочито новцу који je стављан у њу. Зато су се радовали они који су у свом парчету добили новац, верујући да he им он донети cpehy у тој години. Домаћин je обично откутьивао тај новац и стављао га за икону. За новац из чеснице у неким породицама су куповали со или нешто за стоку. Неки су чак гледали да ли се на новцу нахватало тесто, јер су веровали да he у том случају бити родна година.
О божићном ручку најважнију улогу имао je велики божићни колач. Божићни колач месила je домаћица на Бадњи дан ујутро и посебно га украшавала по горњој површини. Украси су израћивани од истог теста. Најчешће je колач украшаван укрщтеном траком теста у виду крста са повијеним крацима у које je утискиван по један орах. На средини колача постављана je тзв. „ружа" у чијој je средини пободен босиљак везан црвеном нити вуне или конца. Сама ружа са колача представљала je симбол обнављања живота, ораси су симболизовали плодност, a босиљак je као култна биљка имао изузетну улогу, као и плодотворну моћ. Црвена боја на босильку требало je да представља радост.
Велики божићни колач након ручка секао je домаћин са сином или унуком. Домаћин je обично ножем пресецао колач на два или четири дела. Ножем унакрст (у виду крста) вадио je делове колача, а у та удубљења сипао je по мало вина, које су са колача пили они који секу колач. Након просецања колача мећусобно су се љубили. Колач су након пресецања јели укућани, по мало je давано и стоци, а ружу са колача чували су преко целе године и приписивали joj плодотворну и лековиту Moћ.
Значајну улогу о божићном ручку имала je и божићна свећа. Божићна свећа je паљена на почетку божићног ручка, али неке породице су je палиле само за време сечења божићног колача. Божићну свећу обично пали домаћин на тамјану или влатом божићне сламе, а гаси je из пуне флаше вином или зрнима жита. Божићној свећи народ je приписивао и посебну магијску моћ. Док je горела о божићном ручку, укућани су према њеном изгледу, пламену, фитиљу и повијању дима прорицали своју судбину, xohe ли година бити плодна или не, a тој свећи су многи приписивали и лековиту и апотропејску моћ.
Карактеристика првог дана Божића после ручка je и полажеіье живине. Обично домаћица узме чашу вина, хране и полази живину. Храну je обично бацала у круг од конопца или шине, да би живина читаве године била на окупу.
Након завршеног ручка од давнина je обичај да момци и млади људи првог дана Божића јашу коње, тј. „вијају Божић", утркујући се међу собом. Други дан Божића такође je свечано прослављан, али без посебних обичаја. Обично се другог дана носи свечани колач куму и удатим кћерима. Трећег дана Божића празник се завршава чишћењем куће, тј. изношењем сламе из ње. Почишћена слама се обично односила у шталу под коње, а слама са стола - божићне трпезе, стављана je у гнезда живине, јер се веровало у њену плодотворну снагу. У неким породицама почишћену сламу су спаљивали у кући.
Нова година- Мали Божић
Нова година, Мали Божић или Св. Василије прославља се 14. јануара и то као и Божић, као велики породични празник. На овај дан понављају се многи магијски обреди уз употребу истих елемената, као што je било и на Божић. У прошлости обично се од великог божићног колача остављао део који се jeo о Новој години. Такође се део печенице, обично плећка или глава прасета, остављала и јела о Новој години.
На овај дан домаћица куће обавезно меси колач „васиљицу", сличан чесници. У неким породицама je био обичај да новогодишњи ручак кувају на делу прегорелог бадњака од Божића, а што би указивало на значај Малог Божића. Период од Божића до Малог Божића у прошлости je обиловао многим радњама и забранама, нарочито женских послова, па и кувања одређених јела, што се често продужавало чак до празника Богојављења, са којим се и завршавао период божићних свечаности.
Богојављење (19. јануара)
Богојављење се у народу сматра и данас веома великим празником и строго се поштује. Општи je обичај да се на овај дан у цркви освећује вода. Пре Другог светског рата вода je свећена на сред села, где je за ту сврху припремана вода у бурадима. Након освећења воде од стране свештеника верници су je односили кућама верујући у њена магична својства. Сматрало се да je она ефикасна против разних болести. По доношењу воде кући сви укућани су морали пити ту воду ради здравља, а у исту сврху чували су je преко целе године. Након Богојављења следе празници: Свети Јован, Свети Сава, Света три Јерарха, Сретење Господње, али за ове празнике нису везани карактеристични народни обичаји и веровања.
Период између Богојављења или самог Божића и Белих Поклада назива се „Месојеђама". То je период када je дозвољено једење меса, месних прерађевина, одржавају се весеља, игранке младих, венчања. У посту je све то забрањено. Од Другог светског рата није се придржавало правила поста.
У периоду од Белих поклада наступају припреме за највећи хришћански празник - Ускрс, и све радње, нарочито у прошлости, биле су усмерене у том циљу.
Беле покладе
Прослављање Белих поклада зависи од празника Ускрса, који je покретан празник. Беле покладе су свечано прослављане уз припрему бољих масних јела. Обично се за Беле покладе клала кокошка, да не би умрла домаћица. Tora дана су се барила jaja, коja су при једењу половили ножем да би се лако легли пилићи. Такође су припремане и крофне, да би све напредовало као што нарастају крофне кад кисну. У прошлости je био обичај да се на Беле покладе везују љуљашке и да се сви љуљају да их не би давиле вештице, или су се љуљали да би порасла кудеља. Нарочито су се љуљали млади и деца. Љуљало се и читавог ускршњег поста.
Чисти понедељак
Дан након Белих поклада наступао je строга - ускршњи велики пост. У прошлости су на Чисти понедељак обавезно чистили кућу, искувавали све судове и предмете који су долазили у додир са храном. Жене су пајале и оџаке, јер у случају да их не очисте, по народном веровању, кажњавао би их св. Теодор. Читава ова недеља назива се Чиста недеља или Теодорова недеља. У прошлости je за ову недељу било везано мноштво обичаја, који су данас већ и заборављени. Током Чисте недеље владао je велики страх од Теодорових коња, те се целе седмице није смело увече нигде задржавати, нити пак палити светло, а ни радити одрећене женске послове, нарочито прести и ткати, a исто тако ни рано устајати, јер се веровало да he их угрувати Теодорови коњи. To веровање остало je у живом сећању многих старијих Ђурћевчана.
40 Мученика
Обичај je да тога дана треба попити 40 чашица ракиј |
