ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНИ ЖИВОТ ДО 1918. ГОДИНЕ

Историја модерног школства и образовања код Срба почиње 1769. године - од Народно-црквеног сабора у Карловцима, где je саопштена одлука царице Марије Терезије да старање о школама у Монархији из руку црквених власти преузима држава и да образо-вање постаје ствар високе државне политике. У току неколико наредних година обнародовано je више нормативних аката, познатих школских закона, као што je „Regulae Directive" за Банат 1777. године, „Algemeine Schulordnung" за Војну границу из исте године, „Ratio educationis" и „Школски устав" за угарски провинцијал из 1776. године. Одредбама ових закона отваране су основне школе у свим српским насељима где je постојала православна црква. Школе су биле за децу оба пола, а у њима je организована настава, учење читања, писања, основних рачунских радњи и веронауке у оквиру које се учи катехизам, молитве и црквено појање. Важило je начело да се тамо где постоји парохија мора основати и школа, а школе су се оснивале и у филијалама, где није било пароха, али je било довољно деце школског узраста.

Подизање нових школских зграда пало je на терет црквених општина или властелинстава. У овом периоду заинтересованост за школу и образовање je била мала. Властелинства нису била нарочито заинтересована за унапређење школства, јер су им школска деца била потребна за рад на њиховим имањима. Црквене општине су морале издржавати цркву и пароха, а за издржавање школе и учитеља или нису имале довољно средстава, или једноставно нису мариле. Такво стање у народним школама - тривијалним, како су још називане због тога што се у њима учило читање, писање и рачунање - трајало je у Монархији доста дуго, постајало je све теже и чак je претила опасност да се такве школе сасвим угасе. Биле су неопходне неке реформе школства.

Ha почетку XIX века школске власти Монархије покушале су спровести извесне реформе у православним школама. Улога инспектора српских народних школа у Бачкој била je поверена Урошу Несторовићу, саветнику Угарске дворске коморе, веома образованом човеку. Он je 1813. године саставио план по коме тре­ба да се одвија настава у народним школама. У сеоским тривијалним школама се уместо учења искључиво из богослужбених књига, Псалтира и Часослова, сада учи веронаука, читање, пи­санеє, рачунање и епистографија (писаље молби, жалби, контраката, тестамената итд. на народном језику). У школама које je реформисао Несторовић настава je и даље вршена из уцбеника из ранијег периода. То су били: Мали катехизис, Буквар из 1780. го­дине; писање се учило према Орфелиновој књизи Славенскаја и валахијскаја калиграфија или Наставленије к правилному писанију во употребленије учашћисја в малих школах славено-сербскија и валахијскаја јуности из 1776. године.

Рачунање се учило по книзи Руководствије ко аритметики за употребленије илирическија неунитскија в малих училишчах учашчијсја јуности из 1777. године. Осим ових књига у основним школама се и даље учило и из Ча­сослова и Псалтира. Највећи недостатак ових књига био je тај што су биле писане на словено-сербском језику, а не на народном, што je деци отежавало учење. Несторовић je настојао да прошири мрежу тривијалних националних школа у свим насељима где су живели православни. У том раду je наилазио на многе потешкоће. У народу je постојало уврежено мишљење да je за обраду земље и одржавање домаћинстава довољно дугогодишње искуство стечено кроз генерације и преношено с колена на колено. Зато су сељаци своју децу најрадије остављали код куће да обрађују земљу и обављају разне кућне послове. С обзиром да je Монархија желела да има довољно образоване и писмене поданике, државна администрација je улагала све напоре да превазиђе ту праксу. Зато су примењиване и разне принуде или су додељиване награде и одликовања онима, чија су деца редовно похађала школу. Потешкоће су биле и материјално-финансијске природе, поготову ако се има у виду да су општине биле те које су обезбеђивале потребан школски простор и инвентар, издржавање школе и учитеља⁵⁰.

Српска школа у Ђурђеву пресељена je из Темерина када су се српске породице 1800. године доселиле у ово место. Већ након четири године je забележено да je школска зграда нова, добра, а похађа je 40 ђака51. Први учитељ о коме имамо податке je ђакон Ћипровац, коме je 1815. године додељен и учитељ Станимиров из Надаља52. Када je 1816. године Ћипровац отишао из Ђурђева, за учитеља je постављен млади Александар Мушицки из истог места. Међутим, он убрзо одлази на школовање у Беч па на његово место долази Александар Алексијевић, кога je по жељи општине сменио теолог Јован Молдановић53. Од 1820-1830. године овде je учитељевао Стева Алексић, затим Арсеније Миловановић (од 1826), Максим Живковић (од 1831), Јован Тешић и Ђорђе Анђелић (1840-1847), Стеван Поповић (од 1862) и Стеван Јанковић (од 1866). Непосредно пред развојачење Батаљона Ђурђево je имало два учитеља: Павла Бокшана за мушку и Илију Барбуловића за женску децу. До 1840. године школа je имала једно, а од 1872. године два оделења. До 1918. године ова школа je као и највећи број других народних школа у Монархији имала карактер конфесионалне школе, што значи да je била под патронатом цркве. Од 1879. године у све школе у Угарској се као обавезан предмет уводи мађарски језик, па тако и у школи у Ђурђеву.

Када je 1872. године донета „Уредба за српске народне школе", истовремено je заведена обавезна настава за децу између шест и дванаест година и тзв. недељна школа, која je трајала три године и то за дечаке до 15, а за девојчице до 16 година. Током зиме се одржавала по 5 сати недељно, а током лета по 3 сата. Ову су школу морали похађати сви они ђаци који су намеравали да заврше неки занат или да се баве трговином. Треба рећи да je у ђурђевачкој школи од 1904. године радила и економска (домаћинска) школа.

На основу Записника из 1899. године сазнајемо да су у то време у ђурђевачкој основној школи учитељи били Коста Крчединац, Радослав Николић и Даница Тења, а од 1901. године Данијела Каракашевић, Коста Крчединац, Даница Пецева и Радослав Николић. Из Извештаја о уписаним ђацима у општинске школе сазнајемо да je 1910. године уписан 381 ученик, а у недељну школу 151 ученик. Beh 1911. године уписано je 397 деце и то: у І разред - 101, у II разред - 84, у III разред - 74, у IV разред - 68 и у V-VI разред 70 ученика.

У периоду од 1800-1917. године српска школа у Ђурђеву je променила неколико назива: од 1890. године она je Ђурђевачка општинска свакодневна школа (A Sajkasgyörgyei elemi minden­napi iskola}; од 1895. године се зове Ђурђевачка општинска основ­на школа (A Gyurgyevai elemi kösegi tanoda); од 1917-1919. године она je Општинска основна школа Ђурђево. Од 1908-1920. године сменили су се следећи управитељи Српске школе: 1908. године Радослав Николић, 1909. године Тодор Шовљански, 1910. године поново Радослав Николић све до 1920. године.