ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНИ ЖИВОТ ИЗМЕЂУ ДВА PATA

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године створени су нови друштвено-политички услови за развој целокупног културног и просветног живота у новоствореној држави. Тиме су створени и нови услови за развој школа националних мањина. Русини су схватили да у новоствореним условима морају кренути другим путем у остваривању својих националних права и очувању националног идентитета. Оснивањем Русинског народног просветног друштва и опредељивањем за бачко-сремски русински говор у културно-просветном и националном животу, на дневни ред су дошла питања организовања наставе на матерњем језику у основним школама. Проблеми на које су наилазили Русини у решавању тог питања били су вишеструки и то како унутар саме народносте, тако и шире, у односу на политику државних органа према школама националних мањина. Унутар саме народносте проблеми су били везани за непостојање довољног броја наставног кадра и немогућност школовања учитеља. Није постојао ни довољан број одговарајућих уџбеника. Ту су били и други проблеми. Пре рата, до 1918. године највећи број русинских учитеља школовао се у Маћарској или у Хрватској. Таква пракса je настављена и после 1918. године. С обзиром да тако формиран учитељски кадар није увек најбоље познавао писменост и културу свог народа, од сваког учитеља понаособ je зависило колико he он, у складу са својом свешћу и одговорношћу, успети да оствари квалитетну наставу на матерњем језику, каква ћe знања из националне прошлости, културе и традиције да пренесе на ученике.

Од 1918-1941. године Русини су успели да остваре наставу на матерњем језику у континуитету једино у Руском Крстуру и Куцури. У Ђурћеву je 1928. године организован збор на коме je тражено да се у новом школском закону Русинима гарантује настава на матерњем језику. Захтеви збора су упућени Народној скупштини у Београду и Антону Корошецу, председнику тадашње југословенске владе. Део текста који je упућен са тог збора je следећи: „Русински народ ове државе je кроз векове под туђим јармом дочекао ослобођење и уједињење у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, моли на свом данашњем великом збору да се у новом школском закону обезбеди равноправност русинском - као словенском - језику са државним српско-хрватским"⁸⁶. Иако je слична молба упућена и РНПД и Духовноме столу у Крижевцима, до промена у просветној политици и пракси није дошло.

Русинска државна школа у Ђурђеву добила je тај назив 1919. године. Од те године администрација у школи се води на русин­ском језику, а настава се такође изводи на русинском језику, поред српско-хрватског. Међутим, од 1921. године Русинска државна школа je прикључена Државној српској основној свакодневној школи у Ђурђеву, чији je назив сада: Државна основна школа у Ћурђеву. Од тада пратимо историју ђурђевачког школства кроз рад једне школе. На основу доступних докумената може се констатовати да je 1939. године у српском оделењу било укупно 278 ученика и њих су учили следећи учитељи: Јованка Катић - І а разред, Мирослава Бачкалић - І б разред, Олга Холић - II разред, Јагица Апић -ІІІ разред, Павле Николић - IV разред. У русинским оделењима je био укупно 261 ученик, а наставу су изводили следећи учитељи: Вероника Рац - І разред, Фебронија Еперт - II разред, Максим Давосир – І-ІІІ разред, Јулија Отић - III разред, Милорад Бачкалић - IV разред. Учитељи у вишој народној школи су били: Василије Козарски, Фрањо Еперт и Теодор Чекић. Те 1939. године у ђурђевачкој школи je било уписано укупно 700 ученика⁸⁷.

Што се тиче културно-просветног живота у Ђурђеву између два рата, може се рећи да он није био нарочито организован, иако се не могу занемарити чињенице да je ту и даље активно радила Читаоница младих Русина као и Књижница младих Срба, у коју су могли бити учлањени и Русини. Суштина рада читаоница већ je објашњена у овом тексту, али треба нагласити да су све оне и даље биле организоване на националној основи.

У Ђурђеву je постојало певачко друштво са око 30-40 чланова, које je неговало црквену и народну музику, a његов диригент je био Младен Отић, апотекар. У оквиру друштва je радила и драмска секција. Од 1919. године активно je радио Црквени хор гркокатоличке парохије у Ђурђеву.

Од осталих друштава и удружења ту je био и огранак Кола српских сестара, затим Ватрогасно и Ловачко друштво, које je имало око 40 чланова.

Оснивање Соколског друштва у Новом Саду 1905. године био je још један покушај и нови облик борбе против угарске власти. Тек од 1914. године Нови Сад je постао седиште соколске жупе, а соколска друштва се почињу масовно организовати по свим већим и мањим местима у Војводини. У Ђурђеву je Соколско друштво основано 1930. године. У почетку се вежбало у учионици Павла Николића, учитеља, a касније у школском дворишту. На ос­нову записника са састанка Соколског друштва сазнајемо да je за вежбалиште тражен посебан простор на крају села (данас je то фудбалско игралиште преко пута од русинског гробља). Друштво je имало свог старешину - то je био Новак Попић.

Према Статистичком прегледу друштава и чета соколске жупе Нови Сад на дан 31. децембра 1934. године88 Соколско друштво у Ђурђеву имало je 1933. године укупно 57 чланова, а следеће 1934. године - 53 члана. Од тог броја било je: вежбача - 9, невежбача - 34, вежбачица - 9, невежбачица - 1. Према социјалној структури састав je био следећи: сељака - 10, занатлија - 6, трговаца - 8, учитеља - 14, привредних намештеника - 9, приватника - 6. Позната je чињеница да je у оквиру соколских друштава и чета био изузетно активан спортски, културно-просветни и уопште друштвени живот. Често су у оквиру соколског друштва радиле драмске секције, музичка друштва, хорови, тамбурашки оркестри итд. У Ћурђеву je при Соколском друштву постојала и активно радила драмска секција и музичко друштво. Соколи су током го­дине приређивали разне приредбе и забаве. Тако имамо податак да je током 1934. године одржана једна забава, једна прослава, две позоришне представе и једна биоскопска представа.

Преглед спортске активности у Ђурђеву не би био потпун уколико се не би споменуо рад фудбалског клуба „Бачка - 1923". Историја овог клуба почиње од 1. јула 1923. године, када je група ентузијаста, међу којима су били Милован Илијин, Николин Пајица, Љикар Михајло, Мушицки Илија, Павловић Влада и други, а на иницијативу тада већ познатог спортисте Јаше Бакова, основала фудбалски клуб ЂСК (Ђурђевачки спортски клуб). Овај клуб je од свог оснивања био изузетно монолитан и дисциплинован, што се позитивно одражавало на његов рад. Прва" утакмица коју je играо била je у Мошорину против тамошњег фудбалског клуба. Резултат je био 1:1. За ђурђевачки клуб гол je постигао Шовљански Ћира. ЂСК je под тим именом радио све до 1936. године, када je добио йме „Бачка". Своју активност спортисти у Ђурђеву су наставили и након 1945. године, a њихов рад je вредан изузетне пажње и данас.

Ово би у најкраћем био преглед организованих видова културног и просветног живота у Ђурђеву. Међутим, то je још увек време када се највећи део омладине окупља у летњим месецима на тзв. „рогљевима", где се млади шале, друже и певају. У појединим кафанама су биле организоване игранке и то како за српску, тако и за русинску омладину. Позната су била тзв. „кола", која су се одржавала у центру села сваке недеље у раним поподневним сатима. У зимским месецима се сеоска омладина окушьала на прелима где су девојке везле и радиле разне ручне радове, a младићи су причали и певали. Код Русина се тај обичај називао „прадки". Један од видова забаве су били и балови који су организовани у зимским месецима. Kao што je био случај са игранкама, где су девојке обавезно долазиле у пратњи својих мајки, тако нису саме долазиле ни на балове.

Када се сагледа целокупна културно-просветна делатност у међуратном периоду може се закључити да je она у Ђурђеву била релативно добро развијена, иако не до те мере као што je то био случај са околним шајкашким местима, на пример у Тителу и Жабљу, где су постојали и други организовани видови културно-просветног рада.