ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

НАСЕЉАВАЊЕ РУСИНА

Русини су се почели насељавати у Бачку средином XVIII века. Они су и пре доласка у ове крајеве били становници Угарске: живели су у њеним североисточним жупанијама - на територији Закарпатја. Kao врло покретна популација ширили су се на прос­тору Угарске неточно од Тисе, стапајући се са другим народима, а нарочито са Мађарима и Словацима. То he оставити трагове у језику Русина, као и у њиховим именима и презименима.

Социјалне прилике у којима су Русини живели у својој постојбини биле су изузетно тешке. Најтежи положај сељаштва у Угарској био je управо у њеним североисточним жупанијама - на територији где су живели Русини. То je подручје са неплодним тлом, снежним зимама, а поред тога, Русини су живели са осећањем верске несигурности, стално угњетавани од страних феудалаца. Једина ньихова предност у тим околностима била je могућност пресељавања с једног феудалног поседа на друга. Тако су се Русини, у потрази за бољом земљом и блажим облицима феудалне експлоатације, селили све јужније.

Бачка je, као област са доста слободне и добре земље, у XVIII веку привлачила многе народе, па и Русине. У XVIII веку приватне спахије су у Бачкој држале само неколико поседа, а остало земљиште je било у поседу Дворске коморе, односно слободних краљевских градова (Нови Сад, Сомбор, Суботица) и Војне гра­нице (најпре Потиско-поморишке, затим Шајкашког батаљона). Комора je у то време била заинтересована првенствено за натуралну и новчану ренту, a мање за радну ренту (работу) од сељака, што се у постојећим условима могло остварити само повећањем броја становника. На тај начин су се у почетку поклопили интереси русинског становништва и коморске администрације у Бачкој. У таквим околностима они су се почели насељавати у Бачку федином XVIII века²².

Међутим, већ 40-их година XVIII века, према подацима нописа становништва и на основу других докумената може се закључити да je у неким војвођанским местима било Русина. Да ли су то били прави досељеници, или појединци, који су кренули са Горњице (тако су Русини често називали Горњи крај, североисточне делове Угарске, које су они настањивали) у потрази за бољим условима живота или тражећи зараду као надничари – није лако утврдити за сваки појединачан случај. По попису становника у Кули 1743. године још нема Русина, иако постоје индиције да су те године неки Русини стигли у Кулу. У попису становника Куле из 1746. године записана су тројица Русина: Петро и Јанко Хома и Јанко Маковицки. После њих у Кулу се насељава join 11 русинских породица, а 1751. године још пет породица. Тако je 1751. године на територији Кулског властелинства било 18 русинских породица.

Према старим хроникама и народној традицији насељавање Русина у Крстур почело je 1745-1746. године. Званично и организовано насељавање Русина у Крстур почело je 17. јануара 1751. го­дине, када je коморски администратор за Бачку Франц Јосиф де Редл дао слободњаку Михајлу Мункачију из села Червенова, из жупаније Берег, контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из Горњице у коморско насеље Крстур. Према овом контракту овде су се могли насељавати само Русини који су имали право слободног пресељавања и који су били гркокатоличке вероисповести.

На основу расположивих извора може се закључити да се у Крстур није одмах 1751. године населило 200 русинских породица, него знатно мање: неки извори помињу да je 1751. године у Крстуру било 120 русинских породица, други пак - да je тек 1756. године у селу било око 120 породица, свега око 400 становника. Међутим, насељавање се наставља и број Русина у Крстуру полако расте. Друго место у које су се досељавали Русини из Горњице би­ла je Куцура. У старијој литератури се обично наводи да се у Куцуру 1765. године доселила 41 русинска породица, а 1767. године - 42 породице. Према резултатима новијих истраживања у Куцури je 1764. године било 86, или чак 90 русинских гркокатоличких породица. Разлике у броју вероватно су настале због тога, што ти пописи нису вршени у исто време, па су у међувремену могле нас­тати неке промене, јер су се неки још досељавали, неки исељавали²³.

До краја XVIII века број становника русинске националности у Крстуру и Куцури стално се повећавао. Они су живели у коморским насељима, добијали од Коморе земљу на коришћење. Међутим, није постојала могућност деобе те земље: отац није могао део те земље пренети на сина. Док je број становника у тим русинским насељима непрестано растао, површине земљишта које су обрађивале те општине остајале су исте или су се само незнатно увећавале. У просеку једно сељачко домаћинство обрађивало je око пола сесије земље, а то je управо било довољно за издржавање једне породице. Тако су млади брачни парови, који су излазили из родитељских кућа најчешће остајали без земље, те су били принуђени да као надничари траже зараду и извор за егзистенцију. С обзиром да je просечан сељачки посед овде износио око пола сесије земље - таква имања су најчешће обрађивала сама домаћинства и ту није било велике потребе за надничарима. Због тога су се поједине надничарске русинске породице из Крстура и Куцуре, тражећи извор за егзистенцију, почеле исељавати у друга места. Исељавање je йшло у два правца: на југоисток према Новом Саду и више на исток у Шајкашку, a други правац je био према Срему, у почетку у Шид, касније и у друга насеља.

За насељавање на територију Шајкашког батаљона Русини из Крстура су били заинтересовани још средином 80-их година XVIII века, када Ђурђево join није било формирано као насеље. Не зна се тачно када су се појединци почели насељавати на ту територију. У парохијалном попису верника новосадске гркокатоличке парохије 1802. године још се не помињу Русини на тери­торій Шајкашког батаљона. Међутим, према попису новосадске грколатоличке парохије из 1810. године у Шајкашкој je било 86 Русина: у Kahy - 13, у Ђурђеву - 16, у Сентивану - 11, у Госпођинцима - 2, у Мошорину - 6, у Надаљу заједно са Фелдваром - 6 Русина. У следећем попису, из 1825. године у Шајкашкој je било 213 Русина: у Каћу - 12, у Ђурђеву - 25, у Сентивану - 17, у Госпођинцима - 16, у Чуругу - 16, у Жабљу - 23, у Вилову - 14, у Локу -16, у Мошорину - 14, у Гардиновцима - 18, у Надаљу са Фелдваром - 15, у Ковиљу - 18 и у Тителу 9 Русина²⁴.

Према подацима пописа који су обавиле војне власти у Шајкашкој je 1835. године било 43 гркокатолика. Остаје нејасно да ли je могуће да се за десетак година број Русина у Шајкашкој толико смањио, од 213 године 1825. на 43, 1835. године. Ту дилему, бар делимично, расветљавају подаци из пописа душа новосадске гркокатоличке парохије из 1839. године, према коме je тада у Шајкашкој било 153 гркокатолика. Из тога се може закључити да су подаци из парохијалног пописа много поузданији када je реч о броjy Русина гркокатолика у Шајкашкој у првој половини XIX века²⁵.

Према Хавријилу Костељнику Русини су се почели насељавати у Шајкашку у првој половини XIX века. У Хроници гркока толичке парохије у Крстуру он наводи да су се они Русини, који су први дошли у Ђурђево, посрбили, а они који се нису посрбили побегли су одавде за време револуције 1848-1849. године26. Мирко Бојић, гркокатолички парох у Ђурђеву у периоду између два светска рата, наводи да су први Русини у Ђурђеву били: Микола Сегеди, Чапко, Бабјански, Паланчаји, Ђитко, Прегун, Михал Магоч и Ферко Молнар27. Даље он наводи да су се русинске породице Прегун и "Битко посрбиле и постале Брегун и Ђитков. Око 1870. године у Ђурђево су се населили и други Русини: Хархаји, Тиркајла, Биреш, Јухик, Виславски, Гоч²⁸.

О Русинима у Шајкашкој до револуције 1848. године, сем статистичких података, врло мало се зна. Претпоставља се да je у архиви новосадске гркокатоличке парохије било више података о њима, али архив je за време револуције 1848. године потпуно уништен, те су тако нестали и подаци о Русинима у Шајкашкој у првој половини XIX века. Више података налази се тек од 70-их година XIX века. У државном попису 1873. године Русини нису исказани као посебна националност²⁹. 1880. године у Ђурђеву je било 326 Русина³⁰, а према подацима парохијалног пописа у селу je 1894. године било 930 Русина³¹.