ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ОДЕЋА КОД СРБА И РУСИНА У ЂУРЂЕВУ

Начин одевања у Ђурђеву током времена се мењао у складу са економским развојем и утицајем других средина, који се појачавао с развојем комуникација. Одећа српског становништва. Ђурђева у старија времена није се разликовала од одеће коју су носили становници других места у Шајкашкој. До краја XIX века одећа je прављена у домаћој радиности, a након тога постелено je продирала грађанска ношња од фабрички произведених материјала.

У време Шајкашког батаљона граничари су имали посебну граничарску униформу, a невојничко становништво je носило веома једноставну одећу. За српску мушку одећу су карактеристични следећи делови: кошуља, rahe, прслук, чакшире, а на глави шешир или шубара. У зависности од економског стања noj єдиних мушка рада ти делови одеће су били различитог квалитета. Тако су за сиромашније мушкарце кошуље и гаће, као и радна одећа, прављене од кудељног платна и дебљег памука. Гаће и кошуље за свечаније прилике прављене су од финог танког памучног платна. Свечане кошуље су на грудима биле украшене везом са биљним мотивима и то концем или златовезом. Одрасли мушкарци су носили гаће ужег кроја или широке од осам до дванаест „пола", које су биле дуге до половине листова. Уже гаће су се упасивале у обојке и чизме. Чакшире су биле до чланака, израђиване су од сук­на или црне чоје, a са спољне стране су биле распоране до половине листова и закопчавале су се са три дугмета. Касније су се израђивале од сомота.

Обавезни део мушке одеће био je прслук, обично црне или тамноплаве боје. Зими су носили кожни грудњак или тзв. пршњак, постављен крзном, а понекад украшен разнобојним шарама. До Првог светског рата мушкарци су углавном носили обојке везане испод колена, a касније су се све више почеле носити вунене чарапе домаће производње. Зимску мушку одећу су чинили кожух, кожне чакшире, дороц, дуцин и опаклија. Дороц je био кратак капут од белог сукна и допирао je до колена. У Ђурђеву су се неки дороци украшавали и црним гајтанима. Кожух се израђивао од јагњеће или овчије коже, са вуном с унутрашње стране. Украшавао се напред са обе стране, у горњем делу леђа и у доњем делу рукава са спољне стране, разнобојним апликацијама од коже са биљним орнаментима. На ивицама je био узан перваз, а на унутрашњој страни „тирше" (каиш од обојене ире). Опаклија je велик огртач од коже. Она je око врата била узана и закопчавала се једним кожним дугметом, a њен доњи део je био веома широк, често до пет метара. Украшавана je по ивицама и у доњем делу са по три траке које су извезене вуницом. Дуцин je такође велики зимски огртач који за разлику од опаклије има рукаве, огрлицу, по један џеп са стране. Редовно се украшавао на сличан начин као и опаклија, са том разликом што су шаре рађене претежно бојеном иром a ређе вуницом. На горњем делу леђа дуцин je украшаван двема полукружним чипкама од жуте и црвене ире.

Од обуће мушкарци су, зависно од материјалних могућности и прилика, носили опанке, папуче, цокуле, сандале, ципеле, а зими чизме и кломпе⁹⁵.

Женску ношњу код фпског становништва у Ђурђеву морамо посматрати као девојачку ношњу и ношњу удатих жена, с обзиром да су евидентне разлике. Девојке су у свечаним приликама облачиле плетену кошуљу која се звала оплећак. Била je дуга до ниже појаса са набраним рукавима који су се обично завршавали чипком. Око врата je био шири отвор, оивичен чипком и набран једном траком. Преко оплећка се носио црвени или плави јелек са златом извезеним ивицама. Имућније девојке су носиле око врата или преко груди дукате или „сеферине"и „мале дукате" у два-три низа, док су сиромашније девојке носиле имитацију дуката, тзв. „жутице". Саставни део свечане девојачке ношње чинила je сукња од белог памучног постава, која се везивала око паса, а у доњем делу je по ивици имала ситну чипку. Испод сукње су се носиле скуте са „шлингованом" ивицом. Преко сукње се носила кецеља, ткана од вуне, са разним утканим шарама код којих je преовлађивала црвена боја. Доњи део кецеље се завршавао црвеним ресама. Девојке су на ногама носиле црвене или плаве папуче од сомота, украшене везом са цветним мотивима. Што се тиче свакодневне девојачке ношње, она je била састављена од истих делова само од грубљег материјала и без много украса. Почетком XX века су се почеле носити сукнье „фарбаруше" од кудељног платна, а преко њих „фарбарска кецеља" са штампаним бильним орнаментима.

Одећа удатих жена за свакодневну употребу састојала се од оплећка са кратким рукавима, често везаним пуним белим везом. Преко оплећка се носио прслук тамне боје. Сукња je била убрана у струку, где се и везивала, а преко ње je ношена кецеља. На ногама су носиле црне папуче од сомота или коже. На главу се обично повезивала марама. Женска ношња за свечане прилике састојала се од дугачке широке сукње љубичасте или плаво-зелене боје, са две-три „штрафте" у доњем делу, црне или неке друге тамне боје. Преко сукње се носила кецеља од црне свиле оивичена црном чип­ком. Горњи део свечане женске од ehe чинила je блуза од сомота или од „чипака" са узаним рукавима и високо уздигнутим раменима. Одмах након удаје жена би на главу стављала „златну капу" коју би носила све док не роди прво дете или док у кућу не дође друга невеста. Златна капа je била извезена златном нити и била je изузетно скупа па су je могле имати само имућније жене. У Ђурђеву су око 1890. године златне капе имале само четири жене и то: Костићева, Отићева, Тештвирова и Мушицка. Пре него што су се почеле носити златне капе једно време су се носиле црне свилене мараме чији се један слободан угао спуштао до леђа и био je украшен златовезом. Жене су златне капе носиле када су ишле „у коло", да би се разликовале од девојака. Оне жене које су биле сиромашније носиле су на глави венац или су позајмљивале златне капе од оних које их нису више носиле.

Зими су носиле кожухе, a старије жене ћурак од црног сомота постављен јагњећом кожом. После порођаја жене су на глави преко уплетене косе носиле цеге - мале капице са округлим дном, преко којих су се повезивале плишане мараме различите боје, са ресама на ивицама. Старије жене су носиле сукње од платна, без чипке, црне кецеље са чипком около, бели оплећак без чипки и црни прслук без украса. На глави су носиле мараме тамне боје⁹⁶.

Бременом се и мушка и женска ношња у Ђурђеву код српског становништва модификовала и све више попримала елементе грађанске ношње.

Што се тиче мушке одеће код Русина, она je углавном била иста као и осталог становништва у Батаљону, па и у Ђурђеву. Мушкарци су облачили широке беле кошуље, широке гаће, а обавезни део одеће je био прслук црне боје. Кошуље су најпре биле сасвим једноставне, a касније су везене концем разних боја и различитих орнамената. Карактеристична je била тзв. „руска крагна", узана и сасвим уз врат. Након Првог светског рата долази до извесних промена у елементима мушке и женске русинске ношње. Мушкарци све више почињу да носе тамна одела за свечане прилике, која су више подсећала на грађанску ношњу.

Код русинске женске ношње такође ћемо посебно размотрити девојачку ношњу и ношњу удатих жена. Девојке су за свакидашње прилике носиле обично оплећак („опљечко") и подсукњу („подолок"), који су израћивани од кудељиног или од памучног платна. У старија времена, када су се Русини населили у Ђурђево, разлика између ношње српских и русинских девојака, као и између свакидашње ношње удатих жена Српкиња и Русинки, била je веома мала. Бременом су се разлике повећавале. Девојачка свечана ношња код Русинки састајала се од троделног комплета који су чиниле богато набрана сукња са фалтама, блуза и кецеља. Такве хаљине су израђиване од кашмира или свиле, а биле су дезениране углавном цветним мотивима. Русинске девојке касније почињу да носе хаљине истог кроја али светлијих боја и то најчешће љубичасте, жуте, плаве и зелене. Такве хаљине су Русини звали „паплан". Испод горњих носиле су 4-5 богато набраних памучних сукања које су морале бити добро уштиркане како би биле што шире. После Првог светског рата, када су настале ове промене у облачењу, русинске девојке су на глави носиле тзв. „баршоњ" -широку црну машну од плиша, која je била причвршћена за плетеницу увијену у пунђу. У то време се већ почињу носити за сваки дан сукње од цица, такође у фалте и набране, а горе се облачио оплећак. Када су излазиле из куће обавезно су повезивале цицану мараму за „сваки дан", а гологлаве су могле ићи само по кући. Већ у међуратном периоду почињу да се носе и хальийе од плиша, са широком сукњом и блузом.

Што се тиче ношње младих удатих жена, оне су се за свако-дневне прилике облачиле као и девојке, с том разликом што су на глави носиле украшену капу тзв. „фићулу". Она je била од памучног платна извезена разнобојним концем, најчешће цветним мотивима. „Фићуле" које су се носиле у свечанијим приликама биле су богатије украшене перлицама, бисерима и другим ситнијим украсима, који су концем пришивани на платнену основу. Свечана женска ношња je била потпуно иста као и ношња за русинске девојке, али у старија времена, за разлику од девојака, жене су носиле тзв. „кацабајке" - јакне од грубог платна или плиша. Оне су биле сечене испод струка, a доњи део je био набран. По ивицама и око рукава украшаване су везом свиленим концем („шујташ"). Удате жене су на глави носиле велике мараме („хатласке"). Мараме су биле једнобојне или богато украшене цветним мотивима.

Што се тиче обуће, девојке и жене су, зависно од прилика и могућности, носиле најчешће папуче и ципеле, а у старија времена штрикане зепе.

Такав начин одевања код Русина у Ђурђеву задржао се све до 60-их година овог века, када се нагло уводе елементи грађанске ношње и од тада, па све до данас, не постоје значајније разлике у начину одевања између Срба и Русина у овом месту.