ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ОСНИВАЊЕ И НАСЕЉАВАЊЕ ЂУРЂЕВА

У првим годинама Шајкашког батаљона у његовим границама било je много ерарског (државног) земљишта, које je требало обрадити, a постојеће становништво то објективно није могло, јер су шајкашка места била слабо насељена. Управо због тога предузимани су први кораци с циљем насељавања овог подручја новим становништвом. Beh 1784. године генерал Женејн je у свом допису Земаљско-административној управи (Contons-vervvaltung) предложио да се у оквиру Шајкашког батаљона формирају нова насеља и то на тзв. земљишту „Лопад" измећу Госпоћинаца, Каћа, Ковиља, Сентивана и Жабља, и на тзв. Надаљском земљишту (Praedium Nadaly).

Од ове иницијативе до њене реализације про­текло je више година. Тек у јесен 1799. године из коморског села Темерина у Бачкој жупанији пријавиле су се 203 породице са жељом да се населе у Шајкашки батаљон као „милитари". Beћ 10. новембра 1799. године команда Шајкашког батаљона je јавила Славонској генералној команди у Петроварадину да се по њеној дозволи од 2. октобра 1799. године за поменуте 203 породице додели 450 ланаца земљишта „Бела Бара", у области сентиванске општине, за зимске усеве и да je та земља већ узорана и засејана. Истовремено je команда изјавила да he истим породицама доделити још 450 ланаца на овом земљишту за летње усеве (проју и кукуруз).

Поред понућених земљишних површина од стране команде, из прорачуна у исказу Шајкашког батаљона види се да су те породице тражиле следеће земљишне површине за одређену намену: 4.800 ланаца оранице, 2.000 ланаца ливаде, 1.600 ланаца винограда, 50 ланаца за кудељу, 50 ланаца за леје (баште), 140 ланаца за куће (село), један ланац за гробље, 450 ланаца за путеве, 5 ланаца за дудару, 47 ланаца као неплодне елатине и 100 ланаца за непредвићене потребе. Укупна земљишна површина коју су тражиле ове породице износила je 9.543 ланца¹⁶.

Укупна земљишна површина која je била на располагању за потребе новог становништва износила je 2.890 ланаца. Остатак од 6.653 ланца требало je придодати од других пограничних земљишта. Славонска генерална команда je у својој одлуци од 16. новембра 1799. године одбила захтеве досељеника.

Они су, мећутим, и сами увидели да су њихови првобитни захтеви нереални, па су их смањили са 9. 543 ланца на 6. 923 ланца земље и то оне која се састојала од следећих пустара: „Бела Бара" (у сентиванској области) - 1. 720 ланаца; „Нова Пашка" (у мошоринској области) - 1.288 ланаца; „Клиса" (у области Јосифовог Села-Жабаљ) - 1. 485 ланаца; „Бечкерек" (у госпођиначкој и каћкој области) - 2. 430 ланаца. Пошто су ово земљиште до тада користиле ове општине и то за малу закупнину (она je износила по ланцу само 11 до 14 крајцара бечке вредности годишње), требало je тим општинама надокнадити земљиште на другим местима. Тако je Команда Шајкашког батаљона предложила да се као надокнада дају: сенти-ванској општини 517 ланаца предија „Крстач" (у доњоковиљској области) и 396 ланаца од предија „Миклошевце" (у гардиновачкој области); општини Јосифово Село (Жабаљ) дат je 141 ланац од предија „Стара Пашка" (у мошоринској области); госпођиначкој општини je дато 623 ланца, сав предијум „Вркајлов" и 592 ланца од предија „Магош" (каћкој области); каћкој општини 1. 215 ланаца од предија „Магош". Мошоринска општина je својевољно одустала од надокнаде за 1. 288 ланаца која су joj одузета.

Уз овакав предлог прерасподеле земљишта Шајкашки батаљон je поднео план по којем би се формирало село и населило ново становништво. Батаљон je предложио да ново село буде на земљишту „Пашка" у области мошоринске општине.

Што се тиче социјалне и полне структуре становника који су планирали да се населе из Темерина у ново село, она je била следећа: 817 мушкараца (278 за ратну и 124 за домаћу службу, 43 инвалида, 370 младића и два попа), и 795 жена (420 удатих и 375 неудатих) укупно 1. 612 душа. Ове породице су највероватније оставиле у Темерину своје куће и окућнице, а у Шајкашку нису дошле без икакве имовине. Ова тврдња потиче из чињенице да су са собом довели 950 коња, 1. 425 говеда, 5. 329 оваца, 82 свињчета и 154 кошнице пчела. Не може се за сада поуздано тврдити који су разлози навели ове Темеринце да напусте своја огњишта, али се претпоставља да им je било тешко подносити намете темеринског властелина грофа Сечењија, тадашњег председника Придворне коморе, а истовремено су вршени покушаји покатоличења српског становништва.

Гроф Сечењи je дозволио пресељење овим породицама под условом да измире све своје обавезе према тамошњим властима и да се сеоба може вршити у пролеће 1800. године, а да Славонска генерална команда затражи дозволу Дворског ратног већа у Бечу како би се поменута сеоба могла званично извршити. Царска дворска комора je такву дозволу донела 23. фебруара 1800. године и истовремено je предложила да ова нова насеобина буде три године ослобођена од свих државних пореза (Freijahre).

У свом извештају цару Дворско ратно веће je изнело и ово питање. Уследила je његова одлука у којој je цар рекао следеће: „Дозвољавам предложено пресељење и примам на знање наредбу која je Славонској ђенералској команди издата, о чему се има Угарска канцеларија уз доставак аката известити, да не би то пресељење на штету порезног фонда било". Генерална команда je добила налог да на време набави све што je потребно за грађење кућа, а све трошкове he насељеници држави накнадно надокнадити¹⁷.

Овим су административни послови везани за оснивање села углавном били завршени. Новоосновано село je названо Ђурђево. Око настанка његовог имена постоји више верзија. Једна од њих je (a најчешће се и спомиње) да су нови становници почели долазити у пролеће 1800. године и то на Ђурђевдан.

Szent-György се спомиње у жупанији Бач под именом Almás -Szent- György 1350. године. Ово место je било у поседу породице Футаки. Удајом кћери Футаки Денеша припало je Иругди Андрашу, али су његови синови 1350. године ово место поново ус­тупили Футаки Денешу и његовом сину Иштвану. У турским тефтерима око 1570. године помињу се 4 пореске куће по називу Ђурђевац (сада Ђурђево) у тителској нахији¹⁸.

Првобитно насеље на месту Ђурђева изгледа да je за време турске владавине опустело и као пустара остало до 1800. године. По Ваничеку19 јавиле су се те године 203 породице. Назив места Gyürkén се спомиње 1513. године као место у Бачкој жупанији са местом Boldvogasszonyfalva (данас Госпођинци, између Жабља и Римских шанчева), па због тога није немогуће да се место Gyürkén налазило баш на месту данашњег Ђурђева а некадашњег Almás-Szent-György20.

Ђурђево je 1880. године имало 591 кућу и 3. 303 становника, од којих су 2. 794 били православни Срби, а 326 Русини21. Одмах након што je основано Ђурђево je одређено за седиште компанијске власти и заједно са Сентиваном (данашњи Шајкаш) сачињавало je једну компанију (до тада je Сентиван био у компанији са Жабљом).