ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ПАТРИЈАРХАЛНЕ (КУЋНЕ) ЗАДРУГЕ

Основна ћелија друштва у Шајкашком батаљону била je кућна задруга. Њу су чиниле две или више породица, неколико генерација најближих сродника, које су имале равноправно учешће у стицању и коришћењу заједничке, задружне имовине. На челу такве породице налазио се кућни старешина. Поред тога што je таква кућна задруга била заснована на крвном сродству, она je истовремено била и економска целина. Сопственом производњом њени чланови су задовољавали највећи део својих потреба, а сем тога, она je својим припадницима пружала моралну и материјалну заштиту. Као таква, била je изузетно значајна за живот граничара.

Ипак, тим задругама су од самог настанка претиле деобе. Да би се то спречило, 1787. године донет je Кантонски регулатив, који изричито забрањује деобу задруге, јер се сматрало да једино одржањем многољудне породице и сама Граница може бити довољно јака. До деоба je и поред тога долазило, па je 1807. године донет закон који je признавао могућност деобе, али под одређеним прописаним условима. Између осталог, деоба задруге се могла вршити уз сагласност свих пунолетних мушкараца, односно признање дотичне војне команде да je деоба неизбежна. Онај део чланова, који je напуштао задругу, добијао je нову кућу од тврдог материјала, а задруга, заинтересована за деобу, морала je подмирити све своје дугове и друге новчане обавезе. Деобе кућних задру­га су биле честе, а да би се тај процес бар мало успорио 1825. године била je донета посебна наредба, којом je предвиђено поновно спајање породица, које су се одвојиле од једне задруге. И поред тога деобе су биле честе између 1815-1848. године.

У батаљонском протоколу из 1818. године постоји доста података о захтевима за деобом задруга у целој Шајкашкој, па и у Ђурђеву. Већина тих захтева je одбијена, као и молбе Јована Врбашког и Тимотија Костића из Ђурђева, које су писали 1818. го­дине с образложењем да немају довољан број мушкараца за вођење кућних послова8. Исте године одобрена je деоба задруге Јефте Којића, a 1819. године без коментара нотирана деоба задруге Михайла Гајшина из Ђурђева9. Beh 1823. године одобрена je деоба задруге Дамјана и Максима Мушицког из Ђурђева, која je имала 29 чланова, 49 јутара оранице, ливаде и винограда, 8 коња, 8 волова, 9 крава, 135 оваца, 13 свиња и сав ратарски инвентар. Исте године деобу je затражила и задруга Лазара Максимовића, и она je била одобрена10. Последњи познати подаци о деобама задруга обичних граничара потичу из 1846-1847. године. Патријархалне (кућне) задруге имали су земљорадници, трговци, занатлије, учитељи, свештеници и друга¹¹.

Према одредбама Основног граничарског закона из 1807. го­дине (параграфи 86 - 90) могуће je било да граничарска кућа са маїьим бројем чланова укључи у своје редове односно адоптира појединце или чак и целе породице са стране, уколико они добију сагласност Команде батаљона или своје регименте. Такви граничари или породице задржавали су своја презимена и после укључивања у нову задругу, али под обавезом да се одрекну својих права на наслеђе и имовину у својој старој задрузи.

Адоптирати су се могли граничари, слуге и надничари у Граници и поданици из жупанија. Први расположиви податак адоптирања потиче из 1815. године, када je Сави Сенаторову, граничару из Чуруга, дозвољено да пређе у задругу удовице Тоде Николин из Ђурђева, са могућношћу да се врати у своју задругу, ако не буде задовољан положајем у новој задрузи¹². Било je међутим доста случајева да Генерал на команда није дозвољавала адоптирање. Из молбе Bace Илића из Чуруга из 1830. године сазнајемо да Генерална команда није дала сагласност да он пређе у кућу удовице Панић у Ђурђево, јер je сматрала да би то био губитак за његову задругу. Ипак, Дворски ратни савет je одобрио ово адоптирање¹³.

Подаци о адоптирању следећих година су доста оскудни. Ипак су познати случајеви адоптирања у кућне задруге: 1839. го­дине зидарски калфа из Ђурђева прешао je у задругу удовице Живковић и оженио се њеном ћерком; 1840. године Матија Лазић прешао je у задругу Дмитра Видића. Забележен je и понеки случај адоптирања слугу: слуга Baca Слепац, који je десет година живео у Ђурђеву, 1819. године адоптиран je у задругу Петра Павлова у Жабљу, а 1825. године слуга Baca Парабућски из Ђурђева адопти­ран je у задругу Bace Ђукића из Доњег Ковиља¹⁴.

У граничарске задруге су често адоптирани и поданици из Провинцијала, нарочито из Бачке жупаније. Њихово адоптирање je могуће пратити на основу извора од 1815 - 1826. године. Управо je први такав случај везан за Ђурђево, када je граничару Михайлу Максићу дозволено да се ожени удовицом Анастазијом Богдановић из Новог Сада¹⁵.

Што се тиче саме организације живота и рада у кућним задругама доста сазнајемо из постојећих извора, а на врло сликовит начин о њима пише Милош Цветић у својим сећањима на Шајкашку („Србобран", 1897): „Ту je било задруга почињући од двадесет душа на више до педесет, шездесет и до стотине. A сећам се једне, којој смо били кумови, да je бројала близу три стотине пре њихове велике деобе, из које je никло четири-пет мањих задруга и то све виђенијих, добро уређених и имућних."

После укидања Војне границе у Ђурђеву je конституисана општинска упра­ва. „Општина je свим радовима управљала и заказивала их. Сваке суботе пред вече ударно би добош или засвирала труба војничка и затим би дотични војник објавио позив старешинама, да се у недељу у девет сахата сви окупе у општинској кући, да им се прочита заповест за идућу недељу и распоред рада. Нико није смео изостати од те заповести осим онога који беше болестан. Но у том случају морао je послати заменика. Затим су йшли у цркву на службу. После службе дошли су опет пред општинску кућу и ту им je прочитана заповест т.ј. распоред рада за сву идућу недељу и тога се морао сваки држати и према њему управљати. Време je било тачно и практично распоређено и употребљено како за пољске и вртарске радове, тако и за војничко вежбаїье. Никоме се није допуштала самовоља и нехат. Сва деца морала су проћи кроз школу, a боља и имућна морала су свршити и немачку основну школу и нижу реалку, коју су они звали 'математика'".

О избору старешина задруга Милош Цветић каже следеће: „У избор старешине задруге власт се није никада мешала; то je би­ло искључиво право задруге. Старешина се бирао или по старешинству или по памети и подобности. Власт je само онда посредовала, кад je било неспоразума и кад се није могло другачије доћи до избора. Пред избор старешине сви су се мушкарци и жене у свечано одело облачили. Мушкарци су се скупљали у старешинској соби. Ту се извршио избор и тада je настајало весеље."

Што се тиче саме организације рада у задрузи М. Цветић каже: „У задрузи je владао овакав ред: ту je било по десетак жена у истом оделу, које су саме прале вуну, лан и кудељу. Других десет жена такође у истом оделу само су месиле и пекле хлеб; друге две жене су месиле и пекле трушњицу за домаће и пастирске псе; онда редуше које кувају, па онда млекарице. Нове младе три године раде лакше послове, а удаваче везу. Млађе од њих raje свилену бубу, а оне што су тек завршиле школу плету рукавице, чарапе итд. Од мушкараца се знало да старији raje стоку, средњи врше све пољске послове, момци за женидбу raje коње, a први за женидбу je терао старешинска кола у којима су обично била упрегнута два коња.

Ако je старешина одлучио да купи једној младој на пример златну капу, купио je исту и свим осталим младама колико их je год било у кући; дукати или нешто друго..."