ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ ЋУРЂЕВА ОД ОСНИВАЊА ДО 1914. ГОДИНЕ

Завршетком Великог Бечког рата 1699. године и потписивањем Карловачког мира Бачка je ушла у састав Хабзбуршке монархије. Од тада су све битне промене у привредном и политичком животу Монархије имале великог утицаја на привредни развој Бачке. С обзиром на чињеницу да je највећи део становништва чинило сељаштво, аграрни односи су имали нарочити значај на овом подручју.

Развитак аграрно-поседовних односа у Бачкој од 1699-1918. године може се поделити на три периода: 1) од 1699. године до 80-их година XVIII века, а карактерише га постанак, развитак и учвршћивање коморско-спахијског система; у том периоду световни велепоседници су малобројни; 2) од 80-их година XVIII века до револуције 1848-1849. године je период чију основну карактеристику чини планско спровођење колонизације Бачке насељавањем у првом реду Немаца; 3) од револуције 1848-1849. године до 1918. године - период укидања феудалних односа. Њега карактерише распад коморско-спахијског система, ширење световног велепоседа, постанак поседа политичких општина и учвршћивање црквених велепоседа⁴⁰.

Што се тиче подручја Шајкашког батаљона већ je речено да су шајкаши били слободни поседници земљишних поседа и као такви били су лишени свих феудалних намета. Такав статус су задржали све до развојачења Батаљона 1872. године. Оно што je на својеврстан начин обележило тај период у аграрно-поседовним односима Шајкашке па и Ђурђева, од 1699. године до 80-их година XVIII века били су сталий сукоби око ритске земље у овом подручју. Пошто je територија Шајкашког батаљона била оивичена рекама Тисом и Дунавом, као таква била je изложена честим поплавама. Ту су били пространи водоплавни терени - ритови. Они су били власништво државе, односно њеног ерара (државне касе). Граничарске општине су користиле ритове бесплатно за пашу, сечу трске итд. То je потрајало до друге половине XIX века, када долази до великих неспоразума између општина и ерара. Сукоби ове природе забележени су и у Ђурђеву још у првој половини XIX века.

Неспоразуми око ритске земље између Ђурђева, Жабља и Мошорина стари су колико и само Ђурђево. С обзиром да су се становници Ђурђева у великој мери бавили сточарством, стално су осећали потребу за пашњацима - за ритском земљом. Због тога су тражили нову поделу ритова, а томе су се супротстављале друге две општине. Када je Ђурђеву 1818. године додељено 315 јутара мошоринског рита уз обалу Тисе настали су нови проблеми, jep je стока могла стићи до тих ритова само преко земље коју су користили Жабаљчани и Мошоринчани. То je изазивало честе свађе и туче, што je на крају завршавано званичним судским споровима. Тужбе су долазиле и са жабаљске и са ђурђевачке стране. Због то­га je 1825. године формирана комисија која je размотрила молбе Ђурђевчана и утврдила да су они већ самим пресељавањем на подручје Шајкашког батаљона 1799-1800. године били оштећени у смислу доделе земљишних површина, јер су од обећаних 9. 543 јутара добили 6. 923 јутара, да не би била оштећена већ постојећа околна места. Комисија je истовремено дошла до закључка у вези с тужбом Ђурђевчана да су овој општини суседне општине Жабаљ и Мошорин ускратиле право на коришћење пустаре Ново Село и део рита Велика Греда, и да легално њима ти ритови никада и нису били додељени, сем што се може претпоставити да им je Команда Батаљона дозволила да привремено користе ритове суседних села. Одлуком комисије то право им je било ускраћено. Тако je пустара Ново Село била враћена Жабљу, а део рита Велика Греда и даље je задржао Мошорин. Што се тиче захтева Ђурђевчана да се изврши равномерна подела ритова комисија je констатовала да je то немогуће због неједнаке удаљености села од тих ритова. Свој општи суд комисија je изнела у следеће три тачке:

1. суседне општине имају сразмерно више земљиштапогодног за пашу него Ђурђево, али у односу на остале општине у Батаљону оно није у горем положају, jep je у стању да исхрањује и више стоке него што je тренутно има, па стога нема стварне потребе за повећањем рита на штету старијих општина;

2. Ђурђеву треба вратити 18,5 јутара рита које му je одузео Мошорин;

3. да би Ђурђевчани могли прићи риту који им je додељен 1818. године потребно им je отворити пут ширине 24 хвата на рачун жабаљске земље, а затим исти пут целом дужином треба заштитити јаким насипом како би се избегли сукоби између двеју општина због преласка стоке⁴¹.

Пошто je жабаљска општина одбила да пристане на пресецање пута, сукоби су били настављени. Команда Батаљона je у више наврата од 1830. године вршила покушаје да се тај проблем разреши, али сваки пут безуспешно. Проблеми у вези са ритском земљом између Ђурђева и Мошорина такође су стари колико и само Ђурђево. Мошоринци су на тужбе Ђурђевчана одговарали противтужбама, чију суштину чини њихово мишљење да Ђурђево спада међу најбогатије општине у Шајкашкој, да има најбољу ливадску пашу и низ других погодности те да се сасвим неосновано жали на недостатак ритске земље. Тако je 30-их година XIX века вођена стална борба између општина Ђурђево, Жабаљ, Мошорин и Сентиван око доделе ритова. Питање ритске земље остаће отворено све до 1941. године.

Beh je речено да je ритска земља на територији Шајкашке била власништво ерара, а он je ту земљу давао граничарским општинама у закуп по веома ниској закупнини. Због честих сукоба који су у другој половини XIX века избијали између општина цар je 1867. године одлучио да уступи ритове граничарима Шајкашког батаљона под одређеним условима. Они су били обавезни да начине ограде и насипе, да исуше ритове, а ерару да плате од једног јутра 20 форинти за откуп и то по 2 форинте годишње у току десет година⁴².

Шајкашке општине су прихватиле ове услове за добијање ри­та и оствариле су споразум око поделе финансијских обавеза. С обзиром да су се ритови требали поделити међу општинама на ос­нову броја душа у појединим општинама, већ 1867. године извршен je попис становништва у шајкашким општинама који није обухватао само граничаре већ и трговце и занатлије. Подела ритске земље према том попису извршена je на следећи начин:

До сукоба je долазило и између шајкаша и општина. Први такви сукоби настали су већ 1872. године када се излио Дунав и поплавио ритске земље. Када се вода повукла сукобиле су се шајкашке општине и шајкаши, ранији поседници ритске земље. Општине су хтеле издавати то земљиште у закуп, да би се што пре надокнадила материјална штета од поплаве. Због тога су се побунили шајкаши у Ђурђеву 1875. године, али je њихову побуну брзо угушила чета регуларне војске. Сукоби око ритске земље трајали су све до 1941. године. Постоји низ извора који потврђују ту чињеницу и на основу којих се може у континуитету пратити проблем ритске земље у целој Шајкашкој и у Ђурђеву⁴⁴.

Какав je био економски положај сељаштва у Бачкој најбоље одсликава следећа табела која се односи на српске сељаке у Ђурђеву и неким другим местима Шајкашке:

   Место                    Величина атара            Величина српских поседа у хотаре

1.  Горњи Ковиљ            12 001 кг.                                           9 840 кг.

2.  Доњи Ковиљ             7 557 кг.                                           6 640 кг.

3.  Дурђево                   11 920 кг.                                          8 940 кг.

4.  Жабаљ                     21711 кг.                                         14 116 кг.

5.  Каћ                         12 961 кг.                                           9 840 кг.

6.  Мошорин                  11 824 кг.                                         10 405 кг.

7.  Надаљ                      7 997 кг.                                            6 237 кг.

8.  Тител                        11924 кг.                                           3 884 кг.

9.  Чуруг                       22 900 кг.                                          20 818 кг.
10. Шајкаш                   6 713 кг.                                             4 363 кг.

Оваква ситуација у погледу аграрно-поседовних односа у Бачкој па и у Ђурђеву трајала je све до Првог светског рата.

Што се тиче русинског живља у Ђурђеву, оно je имало само ситне земљишне поседе. Забележено je међутим да je један Русин 1890. године имао 100 а други 120 кј. земљишне површине за обраду46. У то време су многи Русини били најамни радници. Према подацима мађарске службене статистике само у Ђурђеву je од 1890-1918. године било 28 најамних радника Русина од 16 година старости и 465 најамних радника изнад 16 година старости. Просечна најамнина за децу je износила 0,66 К (круна), за мушкарце 1,73 К, а за жене 1,11 К.47. Што се тиче осталих података везаних за аграрно-поседовне односе код Русина у Ђурђеву, за њихова занимања и начин на који су се они сналазили у новој средини, о томе нема довољно писаних трагова. Због тога се не може веродостојно описати начин живота ових Русина који су живели на овом подручју, конкретно у Ђурђеву, од почетка XIX века па све до 1918. године. Доста података о томе дају народна казивања, која су преношена с колена на колено, али она нису извор на основу којег се може поуздано закључивати.

Једно je ипак евидентно и неспорно: у свим местима где су се насељавали Русини су живели сиромашно, често су били слуге и најамни радници. И они који су имали земљу, најчешће мале поседе, једва да су могли обезбедити своју егзистенцију. Нови моменат у привредном животу Русина у Бачкој, па и у Ђурђеву, наступиће тек након Првог светског рата, после 1918. године.