|
ОСНОВНА ШКОЛА »ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ« ЂУРЂЕВО
ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ
|
|
ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ ЂУРЂЕВA ОД 1918 - 1941. ГОДИНЕ
Шајкашка je представљала пољопривредну област без икакве индустрије, a највећи део становништва чинило je сељаштво. Што се тиче националног састава, према подацима из 1921. године Срби су били најбројнији, затим Мађари, Немци, Русини и други. Те године у Ђурђеву je био следећи састав становништва: Срби - 3. 157, Мађари - 90, Немци - 21, Русини - 1. 675, Чехословаци - 8, Руси - 43, остали - 1. Укупан број становника био je 4. 995.
С обзиром да су аграрно-поседовни односи имали веома велик значај за живот сељаштва у целој Шајкашкој, па и у Ђурђеву, неопходно je истаћи неколико особености. С једне стране у Шајкашкој су постојали велики општински земљишни поседи, a с друге стране био je мали број великих поседа у власништву приватних лица. Ова појава се објашњава релативно касним укидањем шајкашког граничарског статуса (1873 г.) и чињеницом да су власници ритске земље постале шајкашке општине, а не сељаци и њихови потомци.
После Првог светског рата карактеристично je у сфери аграрно-поседовних односа целе Бачке па и Шајкашке да су највећи број беземљаша чинили Срби, а затим Мађари58. У таквим поседовним односима јавила су се револуционарна превирања у Шајкашкој. С обзиром да je било појединачних покушаја насилног одузимања земље, како у Шајкашкој, тако и у неким другим деловима земље, регент Александар je 6. јануара 1919. године изјавио да he он овакав начин прерасподеле земљишних поседа спречити и да he се приступити аграрној реформи. Тако je 27. фебруара 1919. године влада донела акт „Претходне одредбе за припрему аграрне реформе", који je садржао одредбе о ликвидацији заосталих феудалних односа те експропријацији и расподели крупних поседа.
Решење аграрног проблема у Шајкашкој претпостављало je пре свега ликвидирање постојећих закупних односа на великим поседима, а затим њихову расподелу према разним правним аграрним прописима. Аграрна администрација je имала превише посла и потешкоћа да претходне односе измени. Сељаци Жабаљског и Тителског среза су, на пример, 18. марта 1919. године захтевали од Министарства за аграрну реформу „да се одмах обустави издавање лицитацијом у закуп шајкашког рита, a већ издато земљиште да се одузме од досадашњих закупаца и подели народу, потомцима шајкаша из 1867. године као њихово наследство59. У први мах се чинило да ће одлука Министарства задовољити захтеве сељака Тителског и Жабаљског феза, али се у томе није успело под притиском беземљаша и сиромашних сељака, као и оних који су дошли у Шајкашку после 1867. године. Тако je земља додељивана и једнима и другима. Иако су до краја 1924. године у појединим шајкашким општинама постигнути извесни резултати у расподели ритске земље, ипак ће ово питање остати отворено до 1941. године. У контексту ових збивања око расподеле земље у Шајкашкој у Ђурћеву су аграрни интересенти били подељени на три категорије и надељени земљом на следећи начин:
1. Месни аграрни интересенти Срби а) І категорија 920 кј б) II категорија 300 кј в) инвалиди 201 кј г) ратна сирочад и удовице 170 кј укупно: 1. 591 кј
2) Месни аграрни интересенти Русини а) I категорија 262 кј б) II категорија 80 кј укупно: 342 кј
3) Добровољци а) солунци 332 кј б) добручани 105 кј укупно: 437 кј
Русини су своју егзистенцију на овим просторима заснивали готово искључиво на пољопривредној производњи. Према наводима Ђуре Биндаса укупни земљишни фонд Русина у Бачкој и Срему износио je 1921. године 28. 588 кј. На основу табеле коју je израдио др Никола Гаћеша Русини у Ђурђеву су имали укупно 2. 964 кј земље, а било их je укупно І. 91560. Податак о броју становника русинске националности у Ђурђеву узет je из пописа становништва 1921. године и поуздан je. Међутим, када je у питању податак везан за површину земљишног фонда, који je припадао Русинима у Ђурђеву у том периоду, не може се са сигурношћу рећи да je тачан, јер je његов извор непознат.
Ако се претпостави да je податак бар приближно тачан, произилази да je просечан власнички земљишни удео једног русинског становника износио мање од јутра и по земље, што je било једва довољно за просту репродукцију у пољопривредној производњи. Та чињеница говори о прилично лошем економском положају Русина после 1918. године.
Аграрна реформа започета 1919. године изазвала je велико интересовање и код Русина61. Русински аграрни интересенти у Ђурђеву заједно са аграрним интересентима Србима тражили су већ 1919. године да им аграрна администрација додели земљу на поседу политичке општине Ђурђево које je имало земљишну површину од 4. 581 кј 116 кв хв. Они су 1920. године добили 2. 371 кј земље. Ђурђевачки аграрни интересенти су били подељени у три групе, како je већ горе споменуто. Током 20-их и 30-их година обим реформе je проширен. Комисија за ликвидацију аграрне ре форме у Новом Саду je 18. марта 1934. године донела одлуку да се од поседа политичке општине Ђурђево коначно одузме 2. 143 кј 1.378 кв хв. земље, која je додељена аграрним интересентима, међу којима je било и Русина. Земљишна површина коју су они добили износила je 487 кј 382 кв хв62.
Осамостаљивање аграрних интересената према схватању Министарства за аграрну реформу било je могуће само њиховим организовањем у тзв. аграрне заједнице. Заједнице су могле бити организоване само у оним местима где има бар 10 насељених добровољаца, земљорадника или интересената аграрне реформе, који су вољни да ступе у чланство заједнице63. Циљ таквих заједница je био да побољшају економски положај интересената.
Оне су морале да се старају о рационалној обради земље, да заједнички користе алате и машине, да примају новац на штедњу од својих чланова и од оних који то нису. Такође су морали да заједнички производе, прерађују и продају пољопривредне и сточарске производе, производе кућне радиности итд64. Ове заједнице које су биле посебан тип задружних организација са врло разноврсном делатношћу оснивали су сви аграрни интересенти па и становници Ђурђева, како Срби, тако и Русини. У Ђурђеву je аграрна заједница тог типа основана 11. новембра 1923. године.
Када се говори о привредном развоју Ђурђева у периоду између два рата, с обзиром на природу тла, површину плодне земље и чињеницу да су гро његовог становништва чинили земљорадници, јасно je да je овде најраспрострањенија привредна грана била пољопривреда. Ђурђевчани су највише производили разне врсте житарица, на првом месту пшеницу и кукуруз. С обзиром на новонастале односе у аграру и повећану производњу осетила се потреба за организовањем штедно-кредитних задруга Рајфајзеновог типа. Суштина таквих задруга je у томе да обезбеде пољопривредницима повољне новчане кредите, да се брину о набавци семена и пласману пољопривредних и сточарских производа. Истовремено, таква задруга je требала да навикава земљораднике на разумну штедњу и економско газдовање.
ПРВА СРПСКА ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА
Прва српска земљорадничка задруга у Ђурђеву основана je 20. јуна 1929. године. Задруга je била штедно-кредитног типа и имала je задатак да своје чланове снабдева новчаним средствима под најповољнијим условима, т.ј. кредитима и да их истовремено привикава на разумну штедњу. Унутрашња организација и целокупан начин рада Задруге били су регулисани „Правилима Српске земљорадничке задруге за штедњу и кредит". Према тим правилима, између осталог, Задруга je имала свој Управни и Надзорни одбор, сваки са својим ингеренцијама и обавезама. Из архивских докумената сазнајемо да je први Управни одбор ове задруге имао следећи састав: Ћирин Славко, председник, Миливојевић Мита, потпредседник, а чланови су били Мушицки Мирко, Костић Стеван и Бебић Рада. У Надзорном одбору су били: Попић Новак, Брегун Никола, Радишић Паја и Бебић Рада. Задруга je била смештена у кући Славка Гуцуњског, а од инвентара je имала: касу, сто, 6 столица и један орман.
Из постојећих ревизијских извештаја од 1929-1939. године може се делимично пратити рад ове задруге, кретање броја њеног чланства и резултати њеног рада. Општа оцена рада за овај период би могла бити да je задруга била врло активна у првој години свог постојања, када je дала и највише резултата. Beh наредних година се осећа пад у њеном раду, што се може видети и по кретању броја њених чланова. Из „Закључних рачуна", који су достављани Савезу земљорадничких задруга у Новом Саду у децембру сваке године налазимо следеће податке о кретању чланства у Првој српској земљорадничкој задрузи: 1929. године je имала 27 чланова, 1930. године-48 чланова, 1931. године - 47 чланова, 1932. године - 45 чланова, 1933. године - 45 чланова, 1934. године - 44 чланова, 1935. године - 40 чланова, 1936. године - 40 чланова, 1937. године -40 чланова, 1938. године -40 чланова, 1939. године -41 члана65.
Тако се већ из ревизорског извештаја за 1938. годину сазнаје да Задруга нема дугова, да су све менице и обвезнице уредно потписане, али да дужници никако не плаћају своје дугове. У то време je недељни улог сталне штедње био 2 динара, али ни то није редовно улагано. На тај улог се нису давале камате.
ДРУГА СРПСКА ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА
Основана je 6. септембра 1931. године. У фази оснивања имала je 21 члана. Била je смештена у црквеној општини а организована je на основу „Правила Друге српске земљорадничке задруге", која су регулисала начин рада и њене задатке. Из ревизорских извештаја који су достављани Савезу земљорадничких задруга у Новом Саду може се дати општа констатација да Задруга све до укидања 1939. године фактички није постигла никакве резултате. Она je за сво то време имала релативно мали број чланова. Од 1931. године, када je основана са 21 чланом, остала je на том броју чланова до формалног укидања 1939. године. Њен Управни одбор сачињавали су: Илијин Милован, Бебић Стеван, Саламун Андрија, Гајишин Алекса, Богданов Ђока. У Надзорном одбору су били: Костић Емил, Мушицки Веља, Мушицки Гавра, Богданов Прока66.
ТРЕЋА ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА
Реч je такође о штедно-кредитној земљорадничкој задрузи Рајфајзеновог типа, која je основана 11. октобра 1931. године са 20 чланова са по 20 удела. Управни одбор при оснивању чинили су: Бабјански Андрија, Емеди Сима, Бујила Јанко, Киш Евгеније и Хорњак Михајло. Надзорни одбор су чинили: Рамач Влада, Хархаји Кирил, Сабадош Евгеније, Баран Ђура, a перовођа je био Фрања Еперт. Фрања Еперт je и сазвао прву оснивачку скупштину67. Задруга je била смештена у згради школе.
Постојала су и „Правила Треће земљорадничке задруге", у којима je тачно прецизиран циљ њеног рада и основни задатак, а то je да на темељу узајамности унапређује привреду и газдинство својих задругара. Била je основана да даје својим задругарима јефтине зајмове и да прима улоге на штедњу. Услови за пријем у чланство су били такви да je човек морао бити пунолетан, морао je имати своје имање којим слободно располаже, уз услов да није истворемено члан неке сличне задруге. Уписнина у задругу je износила 25 динара. Из ревизорских извештаја који су упућивани Савезу земљорадничких задруга у Новом Саду сазнајемо да je интересовање међу Русинима за ову задругу било изузетно велико и да je она највеће резултате постигла између 1931. и 1932. године. Тада je констатовано да се у задрузи води рационално пословање, да се књиге воде тачно и уредно. На основу закључних рачуна који су се правили у децембру за сваку годину сазнајемо податке о кретању броја чланова. Највише задругара je било 1932. године -29, a већ 1933. и 1934. године тај број je пао на 14, да би 1935. године био смањен на 12 задругара. Beh 1936. године Управни одбор Задруге се не сазива, a извештаји не бележе ни једног члана. Фактички значи да од те године Задруга не функционише, иако je из судског регистра у Новом Саду избрисана тек 1938. године. Целе две године je трајао процес њене ликвидације68.
СТОЧАРСКА ПРИПЛОДНА ЗАДРУГА
С обзиром да je већ поменуто да je сточарство у Ђурђеву у том периоду било доста развијено, осетила се потреба за оснивањем чисто сточарске задруге. То je учињено 26. септембра 1930. године. Основни задатак ове задруге био je да ради на оплемењивању задружне стоке, како би се постигле што боље пасмине. Тек 26. априла 1931. године ова задруга je заведена у судски регистар у Новом Саду. Тада су већ постојала и „Правила сточарске приплодне задруге", која су регулисала њену организацију и рад Управног и Надзорног одбора. Управни одбор су чинили: Балинт Михајло, Отић Илија, Хорњак Марко, Черкезов Стеван и Дејановић Војислав. Чланови Надзорног одбора те године нису познати. Из извештаја о раду ове задруге види се да je он био задовољавајући, a интересовање становника Ђурђева за чланство у њој било je велико. То потврђује и број чланова: 1931. године - 25 чланова са 25 удела, а 1938. године je већ било 65 чланова. У то време, када je Задруга имала највећи број чланова Управни одбор су чинили: Славко Гуцунски, председник, Михајло Балинт, Милош Римски, Милован Илијин, Новак Попић и Марко Черкезов. Надзорни одбор je био у саставу: Отић В. Рада, Дудаш Јовген и Гајишин Алекса. После 1938. немамо податке о раду ове задруге69.
КУДЕЉАРСКА ЗАДРУГА
С обзиром да се у Ђурђеву доста гајила кудеља и да je постојала кудељара, 29. септембра 1940. године на позив Балинт Михајла Млађег, сазвана je оснивачка скупштина. Тада je донета одлука о оснивању Кудељарске задруге. У записнику са прве скупштине спомињу се присутни: Балинт Михајло, Шовљански Илија, Богданов Прока, Богданов Рада, Гајишин Алекса, Сабадош Ђура, Рамач Денчи, Балинт Михајло млађи, Рагаји Коста, Шовљански Живан, Арва Кирил, Нађ-Попов Денчи, Киш Јовген, Бучко Владимир, Олејар Јосиф и Дудаш Јовген. Сачувана су и „Правила Кудељарске задруге", којима су прецизирани њени задаци и сврха њеног оснивања. Ту су регулисани и њена унутрашња организација и начин пословања. Основни циљ формирања ове Задруге био je да стручним упутствима преко Пословног савеза кудељарских задруга даје члановима упутства за што рационалније гајење конопље, да им набавља семе, вештачко ђубриво и друге потрепштине, као и да ради на подизању фабрике за прераду кудеље и да води бригу о пласману производа својих задругара70.
ПРИВРЕДНЕ И ДРУГЕ ДЕЛАТНОСТИ У ЂУРЂЕВУ ОД 1918 - 1941. ГОДИНЕ
Без обзира на чињеницу да je у Ђурђеву основна грана привреде била пољопривреда, постоје бројни подаци и о другим привредним делатностима. Тако се, на пример, зна да je већ 11. марта 1919. године ту основана Српска штедионица д. д. Ђурђево. Нису сачувани подаци о њеном деловању, али из извештаја за 1930. годину види се да je имала 27 акционара са 609 депонованих акција. Њихови власници су били искључиво Срби, богати поседници из Ђурђева. Сачувани рачуни говоре о солидном пословању штедионице од 1930-1937. године. Међутим, од 1937. године она постаје пасивна, улагачи су масовно повлачили своје улоге и 1939. године Српска штедионица д. д. Ђурђево престала je да ради.
Што се тиче података о занатлијама у Ђурђеву у периоду између два рата тешко je тачно рећи који су занати у то време постојали и које занатлије су радиле. Зна се само да je у Жабаљском срезу 1930. године било укупно 296 занатлија, али не постоје подаци о њиховом размештају по појединим местима феза71. Из тих разлога морамо се ослонити на податке које су нам дали мештани према својим сећањима. Тих година je у Ђурђеву било око 40 занатлија и то: десет ковача, девет шустера, пет колара, девет бербера. Позната су имена следећих ковача: Врбашки Ћока, Мушицки Здравко, Бокшић Ђока, Петровић Жарко, Влајанков Стеван, Ленђер, Хрица, Пап, Арва Кирил, Дорокхази Емил. У периоду од 30-их година XX века као шустери у Ђурђеву су радили: Петровић Јован, Бировљев Милан, Гајишин, Петровић Живко, Мудри Тодор, Губаш Влада, Шовљански Тацко, Ћурчић Ђока, Саламун Ђура. Од колара су радили следећи: Стошић Миленко, Кевежди Јовген, Скубан Данил, Дејановић Милан, Шанта. Бербера je било девет: Чепски Бранко, Пујић Стеван, Шовљански Неца, Шовљански Нова, Шовљански Живан, Хрубења, Ленђер, Мађистер Ђура, Мудри Данил72.
Крчме у Ђурђеву
У међуратном периоду старији Ђурђевчани памте више крчми које су у том Бремену служиле за забаву и разоноду. С обзиром да je културни живот у селу у том периоду био на доста ниском нивоу, крчме су биле готово једина места где су се људи могли окушьати, слушати музику и играти. Тако je само у главној улици, које се тада звала Ул. краља Петра І, било неколико крчми, а држали су их: Черкезов Ђока, Зличић Милорад, Ћурчић Душан, Римски Тодор, Ледер Аврам, Шовљански Ћира, Сиђика Ференц, Гуцуњски Славко ( крчма где су се одржавале игранке, а служила je и као свратиште за путнике), Ћирин Славко, Радишић Ђока, Мушицки Павле, Провчи Габор, Хромиш, Копчански Јанко, Планчак Јанко, Шовљански Милован, Сивч Пава. Неке крчме су се налазиле и у споредним улицама: Мушицки Бранко, Јовановић Гејак, Салонски Јанко, Мудри Данил, Сендерак Јовген и Мандика73.
Трговинске радње
Beh 20-их година XX века трговина у Ђурђеву се знатно развија. О томе сведоче подаци које нам дају старији мештани, који спомињу да je у међуратном периоду у селу било тридесетак трговинских радњи. Најчешће су то били дућани са мешовитом робом. У некима je продавана само галантерија, као на пример, у дућану Јулке Отић. Њена продавница се у периоду од 1922-1938. године налазила у кући (данас у Ул. М. Тита бр. 27), а од 1938. године у кући Славка Гуцунског (данас Ул. М. Тита). Од те године, сем галантерије, у овој радњи се продавала и мешовита роба . У истој улици (данас Ул. М. Тита, тада Ул. краља Петра І) налазиле су се и трговине које су држали: Милорад Зличић, Брегун Никола, Аранка Ледер, Злоколица Лаза, Павлович Јаким, Радонић Миленко, Миливој Медаков, Рајтер Ирма, Копчански Јанко, Планчак Јанко, Сивч Пава. У споредним улицама су се налазиле следеће трговине: Костић Јован, Кевежди Јаким, Маринков, Лазић Живан, Чепски Ђока, Емеди Сима, Ћурчић Тодор, Олејар Јаков, Хархаји Кирил, Богданов Јана, Сегеди Габор, Мушицки Бранко, трговина Ерманових, Лазић Емил и други. Сви споменути власници трговина имали су радње у својим кућама и нису имали радну снагу, већ су углавном сами радили у њима. С обзиром да су ови подаци добијени од старијих Ђурђевчана према њиховим сећањима, могуће je да неки нису потпуни или нису тачно пренета имена или презимена74.
ЂУРЂЕВАЧКИ САЛАШИ И НАЧИН САЛАШКОГ ПРИВРЕЂИВАЊА
Салаши су од свог постанка имали изузетно значајну привредну функцију. Најраспрострањенији су били на подручју Бачке и у северном и средњем Банату. Подизање салаша je почело средином XVIII века, а нарочито интензивно су грађени у другој половини XIX и 20-их година XX века. Салаш je представљао једну целину која je обухватала сељаков земљишни посед, кућу и привредне објекте75. Сваки салаш je имао велику шталу поред које je било ђубриште. Поред салаша су се налазили амбари за складиштење летине. Један од најважнијих објеката je био бунар у коме je увек морало бити довољно воде за људе и за стоку, која je од пролећа до зиме пасла на плацу. Дуж ограде плаца био je засађен багремов дрворед. Салашарске куће су биле грађене тако да су имале више простори]'а. Обично се из гонка улазило у неку врсту претсобља, а лево и десно су биле собе76. Подови у просторијама су били од набијене земље. На салашу се одвијао целокупан живот једне породице и то од привређивања до неке врсте друштвеног живота. Под друштвеним животом овде се исоьучиво подразумева обичај окупљања салашара у зимским месецима ради дружења, разговора, картања итд.
Овај мали осврт на појам и суштину салаша и живота салашара био je потребан |
