ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

РУСИНСКА ШКОЛА У ЂУРЂЕВУ

Русинска школа у Ђурђеву почела je да ради од 1880. године. Школа се налазила на углу данашњих улица Маршала Тита и Владе Ердеља. То je била најпре обична сеоска кућа од набоја, у којој су порушили један зид између две собе и ту се налазила учионица, а у задњој соби je био учитељев стан. Прозори су били мали, како зими не би било хладно. С обзиром да су русински досељеници у Ђурђеву були сиромашни, они нису били у могућности да издржавају правог учитеља, већ су ту функцију у почетку обављали сами сељаци, мало отреситији и писмени, а најчешће су то били црквени појци. Први такав учитељ je био Ђура Кираљ, а после њега Јанко Губаш. Плата ових учитеља за наставу и појање у цркви била je регулисана одлукама црквених одбора и добијали су je делимично у новцу, делимично у натури (жито, кромпир итд.). Квалитет настане био je слабији: није се одвијала по неком програ­му, већ се учило читање на црквеном језику, нешто мало основне рачунске операције, мало црквеног појања итд. Изучавао се и катехизис, а те часове je једном недељно држао свештеник.

Рад двојице поменутих учитеља није био дугог века. Убрзо су и сами сељаци увидели да они нису довољно образовани за такав одговоран рад и да га не могу професионално обављати. Због тога je у русинском народу све више сазревала идеја о оснивању праве школе са довољно оспособљеним учитељем. Са друге стране број русинског становништва у Ђурђеву се стално повећавао, а самим тим и број школске деце. О томе сведочи и податак да je 1883. го­дине у Ђурђеву било 400 Русина. Све су то били разлози да се 1883. године изабере једна делегација са задатком да оде у Сомбор и да од жупанијског школског ииспектора затражи дозволу за оснивање русинске школе у Ђурђеву. Ову делегацију су чинили: Јанко Мудри, Јанко Будински, Андри Рамач, Михал Киш и Ђура Рамач. Залагање ове делегације уродило je плодом већ наредне 1884. године. Тада je потписан контракт по коме je основана русинска државна школа. Први њен учитељ je био Антониј Терек.

У то време у школи je било у четири разреда 70 ученика. Стари мештани Ђурђева спомињу да je учитељ Терек био склон алкохолу и да je из тих разлога брзо морао оставити место учитеља. Некако у то време, 1884. и 1885. године, гркокатоличка црквена општина успела je крајњим финансијским напорима да сагради нову школу, а стара школа je остала за стан учитељу.

Прва русинска школа у Ђурђеву од 1880-1884. године била je конфесионална, а настава се одржавала на русинском језику. Од 1884. године, када je основана државна русинска школа, настава у њој одвијала се на државном, мађарском језику. Након одласка Антонија Терека на место учитеља 1885. године дошао je Јанко Левдар из Ужгорода и обављао je ову дужност осам година. Према сећањима старијих Русина из Ђурђева он се није нарочито залагао за наставу, а више се укључивао у политичка збивања у селу.

У међувремену број Русина у Ђурђеву je постајао све већи. Према попису из 1890. године ту je било 777, а 1892. године - 800 Русина. Тада je у селу било око 100 русинске школске деце, а то je условило потребу да се отвори још једно одељење. У школу долази нови учитель Александар Кот. У децембру 1892. године у Ђурђеву je основана гркокатоличка парохија, а у јануару следеће године долази ту и први парох - Андри Лабош млађи. Beh 1894. го­дине у Ђурђеву je било 930 Русина, 141 ученик. Те године у школу долази нови учитељ Емил Шестај. Може се рећи да тек од доласка учитеља А. Кота и оснивања гркокатоличке парохије у Ђурђеву почиње интензивнији и квалитетнији развој русинске школе. Тада су деца подељена на две учионице и формирана су 4 разреда. С обзиром на повећан број школске деце појавио се проблем смештаја школе. Тада je узета у кирију кућа Михајла Хархаја и ту je би­ла оспособљена још једна учионица за 50 или 60 ученика. Ту je наставу одржавао учитељ Емил Шестај за III и IV разред. Учитељ Александар Кот je држао наставу за око 100 ученика І и II разре­да. За учитеља Кота везана су лепа сећања старијих Ђурђевчана. Остао je упамћен као добар васпитач и човек који je много урадио за село.

До 1895. године државну русинску школу у Ђурћеву заједно са русинском децом похаћала су и маћарска деца. Тада су Маћари добили своју самосталну школу. Број русинске школске деце и даље je растао па je 1899. године достигао цифру од 200 ученика. Два учитеља више нису могла обављати наставу за такав број деце. Тада je био примљен у школу трећи учитель, Ђерћ Сас. Сада су учитељи били подељени по разредима на следећи начин: учитељ Сас je држао наставу.у І разреду, Кот - у II и III, a Шестај у IV, V и VI разреду. Због великог броја деце проблем смештаја школе и даље je био присутан па je и штала у Хархајевој кући била претворена у учионицу. Кућа Хархајевих се користила за потребе школе све до 1921. године.

Учитељ Емил Шестај остварио je значајне резултате у развоју русинске школе у Ђурћеву. Мећутим, због болести он 1902. го­дине напушта место учитеља. Њега ће заменити најпре Ференц Брана, али врло кратко. На његово место ће доћи учитељ Петро Михаљовски. Учитељ Ђерћ Сас одлази 1905. године, а на његово место долази Габор Мирошаји. Те исте године je био премештен и Петро Михаљовски, а на његово место je дошао Еугениј Иванчо. Уместо овога 1907. године долази Ласло Ђерћеи, а уместо Габора Мирошаја најпре je дошла Еугенија Mora, а после Викторија Финта. У русинској школи у Ђурћеву 1909. године било je 274 ученика, а у домаћинској или недељној било je уписано 97 ученика. У школи су тада радила три учитеља: Викторија Финта, Ласло Ђерћеи и Александар Кот. Те године ова школа мења назив и зове се Државна основна народна школа у Ђурћеву. Из ње одлази учитељ А. Кот, а на његово место долази Михајло Љикар. Он je био учитељ у школи и истовремено и појац у гркокатоличкој цркви. Једно време je био управитељ школе. У школи у Ђурђеву je службовао све до пензије, између два рата. Био je добар учитељ и педагог и уживао je велики углед у селу. Његово двоје деце су такоће били просветни радници.

Године 1910. у русинској школи je било укупно 230 ученика у шест разреда. Тада су у школи поред споменутог учитеља Љикара радили: учитељице Аранка Глигорни Силаћи, Фебронија Губаш и учитељ Ласло Ђерћеи. Веронауку je предавао свештеник Максимилијан Храниловић. Учитељица Фебронија Губаш се касније удала за Фрању Еперта, Немца из Апатина, који je дошао у Ђурђево као учитељ 1911. године. По мишљењу многих старих мештана он je био један од најбољих учитеља у русинској школи и остао je у врло лепом сећању многих мештана. Стрељали су га Немци за време рата због тога што je штитио мештане од окупатора. Једно време je био управитељ школе, а као изузетан човек и педагог улагао je све своје способности и стручност да школу подигне на највиши могући ниво за ондашње прилике. За Фрању Еперта треба рећи да je поред свог педагошког рада у оквиру школе био активан у културном животу села: основао je русинску читаоницу и штедну задругу, која je радила до 1946. године.

Од 1914. године у русинској школи у Ђурђеву раде учитењице Ирина и Јулија Будински, родом из Куцуре. Те године у І разреду je учио Михајло Љикар, у II - Ирина Будински, у III -Јулија Будински, у IV - Фебронија Губаш-Еперт, у V и VI разреду - Фрањо Еперт. Веронауку je предавао свештеник Ђура Биндас. Те године je почела изградња нове русинске школе. Изградња je била прекинута за време Првог светског рата. После рата изградња je била настављена и 1923. године школа je свечано отворена.

Настава у русинској школи одржавала се до 1919. године на мађарском језику, а само веронаука на русинском језику. Уочи Првог светског рата, када у школи већ раде углавном учитељи Русини, настава je извођена поред мађарског и на русинском језику - на којем су давана додатна објашњења или образложења наставних тема.

Када je реч о русинској школи треба поменути и рад недељне школе. Настава у њој се углавном одвијала недељом или четвртком и то: четвртком од 14 - 16 часова, недељом од 8 - 10 часова, а после тога би деца са учитељем йшла у цркву. Тако организовану наставу су похађали ученици од 12 година, када су завршили похађање редовне, т. ј. свакодневне основне школе, и похађали би je док не напуне 15 година. Недељну школу су по­хапали и дечаци и девојчице. Наставни програм je био прилагођен потребама сељачких домаћинстава. Из математике су се радили практични задаци: израчунавање површина, каматни и други рачуни, неопходни људима у свакодневном животу. Девојке су се спремале за практичне послове у домаћинству и училе су ручни рад. Из српског језика су се такође училе практичне ствари: писање писама, дописа, молби, жалби. Ту су били и разни практични савети из домаћинства, економије и савети за пољопривреднике. По завршетку ове школе ђаци нису добијали никаква сведочанства.

У почетку су мађарска деца похађала школу заједно са русинском. Међутим, од 1895. године, уз помоћ римокатоличке Калочке архиепископије, Мађари у Ђурђеву су добили своју мађарску школу, која je радила вероватно до 1921. године. Зграда те школе je била на месту данашње дрваре „Ђурђевчанка" (ул. Тозе Марковића). Мађарска школа вероватно није била случајно отворена: тих година број Мађара у Ђурђеву се повећавао: 1900. године у селу je било 332 Мађара.

У културно-просветном и национално-политичком животу шајкашког становништва имале су велики значај читаонице, касина, библиотеке и разна друштва. Читаонице и певачка друштва имали су задатак да јачају националну свест и да се ширењем просвете и културе боре против однарођавања. У читаоницама су се одржавале беседе на којима су се говорили стихови, певале Gy се и свирале националне и друге песме. Понекад су се у оквиру читаоница приређивали позоришни комади. Читаонице су биле места где су људи читали штампу на српском, мађарском и немачком језику, разматрали политичка и друга актуелна питања. Једном речју, оне су биле центри културно-просветног живота у местима, како у већим, тако и у малим сеоским срединама. Таквих читаоница je на подручју Шајкашке било доста. За нас je интересантан податак да je у Ђурђеву од развојачења Батаљона до Првог светског рата постојала једна читаоница тзв. „Руска читаљња", основана 1900. године. Ову читаоницу je основао гркокатолички свештеник Андрија Лабош заједно са учитељем Александром Котом. Њих двојица су у тој читаоници држали многа предавања у циљу народног просвећивања. Спомиње се да су Русини радо одлазили у читаоницу и да су били дисциплиновани „као деца у школи". Вероватно je због тога њен рад имао великог успеха54. Од 1913. го­дине у Ђурђеву постоји Општинско привредно друштво које je припадало искључиво Русинима⁵⁵. Што се тиче српске читаонице у Ђурђеву, нема података о томе да je она радила пре Првог свет­ског рата.