ОСНОВНА ШКОЛА »ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ« ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ« ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ШАЈКАШКИ БАТАЉОН

Обзиром да се данашње Ђурђево налазило дуги низ година у оквиру Шајкашког батаљона, у том контексту морамо и посматрати његову прошлост од 1769. до 1873. године.

Након Београдског мира 1739. године, померањем границе између Аустрије и Турске на Дунав и Саву, престала je потреба за постојањем дотадашње Потиско-поморишке војне границе као подручја које je штитило границе Аустрије од Турака. Расформирање те границе 1741. године изазвало je велико незадовољство граничара. Поред тога, и у мирно време јављали су се повремено пљачкашки упади Турака на аустријску територију, па се указала потреба за организовањем сталне патролне службе како би се такви упади онемогућили. Истовремено je требало заштитити становништво од разних злодела разбојника и спречити кријумчарење преко границе. Из свих тих разлога приступило се организовању новог граничарског појаса при ушћу Тисе у Дунав.

Вођено je више расправа и било je неколико предлога која насеља треба да уђу у састав нове војне границе. Напокон je царица Марија Терезија 1763. године донела одлуку о формирању Шајкашког батаљона у који су одмах ушла следећа места: Тител, Лок, Мошорин, Гардиновци, Вилово и Жабаљ. Седиште Батаљона je био Тител, а први његов командант био je мајор Арон Станисављевић. Од постојећих места су формиране три компаније што није било довољно да би се извршили основни задаци, па je 1769. године у састав Батаљона прикључено још неколико места: Чуруг, Kah, Горњи и Доњи Ковиљ, Сентиван (Шајкаш) и Госпођинци, a формирањем нових насеља Ђурђева (1800) и Надаља (1801), састав Шајкашког батаљона je проширен и такав ће остати све до свог расформирања 1872. године. Тако je Батаљон имао у свом саставу 14 места, располагао са 30 шајки, a шајкаши су били распоређени у шест компанија. Име овог батаљона потиче од речи „шајка".

Тако се звао чамац, који je могао бити различите величине - од овећег чамца до речне лађе са двоструком палубом и веслима у два или три реда. Највише je било шајки са посадом од 30-40 шајкаша, који су били наоружани сабљама, копљима, стрелама, a касније и пушкама. На прамцу je био топ, на средини катарка са једрима, а на крми шатор за заповедника шајке и крманоша. Одевање и наоружање шајкаша се мењало током Бремена. Када je Батаљон формиран, они су у време мира носили капут од сукна смеђе боје. У рату су, међутим, облачили капут од светлоплавог сукна са црвеним егалисирунгом, једним редом белих металних дугмади и са посувраћеним скутовима, доламу од светлоплавог сукна, мађарске панталоне од истог материјала и исте боје, ципеле, оковратник, мантил и клобук од црног филца са месинганим двоглавим орлом и са два двострука ленгера као украсом. Од 1766. године шајкаши су добили црвене мантлове, а место долама, црвене капуте. Beh 1768. године су добили прслуке и капуте од црног домаћег сукна за гуњце, и светлоплаве мађарске панталоне украшене црвеним гајтаном. Уместо дотадашњих црвених мантлова добили су мантлове рускосиве боје.

Од 1772. године шајкашима су одређени светлоплави капути са црвеним крагнама и реверима. Тиме je заправо и формиран коначан начин одевања шајкаша. Официри су носили шешир, чакшире мађарског кроја светлоплаве, украшене сребрним гајтанима, или немачког кроја исте боје, светлоплав капут са крагном и реверима од светлоцрвеног сукна. Уз мађарске панталоне су се носиле мађарске ципеле, а уз немачке - немачке чизме⁶.

Основни задаци и дужности шајкаша били су регулисани посебним актом, такозваним Регуламентом, који je донет 1764. године. По њему су шајкаши били обавезни да према царевом нахођењу врше војне службе у рату и у миру, на копну и на води, да се брину о општој безбедности на Дунаву, Тиси и Сави и да штате становништво од упада разбојника. Сваког пролећа су сви шајкаши долазили у Тител на обуку која je трајала по недељу дана.

Војници Шајкашког батаљона су учествовали у бројним ратовима које je водила Аустрија на европским ратиштима. Тако су 1778-1779. године учествовали у рату за баварско наслеђе, а од 1792-1815. године, у време Наполеонових ратова, против Француске. Борили су се и на Рајни у Немачкој 1795. године. Највише су ипак учествовали у посадама према турској граници.

Настанком нових села на територији Шајкашког батаљона, Ђурђева и Надаља, створена je могућност за формирање пете компаније Батаљона.

Тада су компаније добиле следећи распоред:

1. компанија - Чуруг и Надаљ;

2. компанија - Жабаљ и Госпођинци;

3. компанија -Ђурђево и Сентиван;

4. компанија - Горњи и Доњи Ковиљ, Kah и Гардиновци;

5. компанија -Тител, Мошорин, Лок и Вилово.

Персонални састав био je следећи: штаб су сачињавали 1 мајор, 1 свештеник, 1 ађутант, 2 кадета, 1 лекар, 4 лекарска помоћника, 1 аудитор (војни судија), 1 рачуновођа, 4 фурира (стрелци), 1 добошар и 1 хапсанџија. У пет компанија je било: 5 капетана, 2 бродска поручника, 5 виших понтонских мајстора, 12 наредника, 2 водича, 45 каплара, 6 фурира, 15 свирача, 90 десетара, 45 тесара, 750 шајкаша-редова, 100 артиљераца. Укупно je у Батаљону било 1.110 људи војног састава7.

Шајкашки батаљон je као војна институција био подређен Генералној команди у Осијеку, а од 1783. године био je под командом Банатско-славонске генералне команде у Петроварадину. Након револуције 1848-1849. године, када je Угарска била привремено подељена на седам округа - диштрикта, припадао je Седмој диштриктској команди у Земуну. Једно кратко време био je под Генералном командом у Загребу, а 1869. године поново je стављен под команду у Петроварадину, којој je био потчињен све до расформирања 1872. године.

Године 1807. донет je Основни граничарски закон који je peгулисао права и дужности граничара. Односи у граници били су засновани на војно-феудалном систему и постојању породичних задруга. Војна власт je контролисала све видове живота граничара. Сваки граничар je био дужан да плаћа порез на земљу, да врши разне работе, тзв. кулук, и да сноси терет ратне и кордонске службе. Поред обавеза граничари су имали и право коришћења шума, пашњака, je лична и имовинска слобода била прилично скучена. Честе су биле злоупотребе од стране официра, а телесне казне за граничаре чиниле су додатну невољу. Овај закон се односио на цео Шајкашки батаљон, што значи да су његове одредбе примењиване и на територији Ђурђева.

Од укупне површине коју je захватао Батаљон, нешто више од 150.000 кј, скоро трећину су чинили ритови. Они су сматрани државном својином, иако су општине сматрале да имају право на њихово коришћење. Како je у том подручју било доста развијено сточарство, богати ритски пашњаци били су од велике користи за сељаке па су их често бесплатно користили. То je годинама изазивало многе сукобе са властима, а нарочито je тај проблем био присутан након укидања Шајкашког батаљона.

До сада се овде углавном говорило о шајкашима као ратницима. Међутим, битно je истаћи да су они поред својих обавеза били земљорадници и сточари. Проблем je било савладати честе поплаве које су угрожавале ово подручје, али су се они дуго борили са воденим стихијама, подизањем долми и прекопавањем канал a. Шајкаши су углавном производили житарице, кудељу, вуну, восак, мед, маст, сапун и гајили су стоку. Трговина je у то време слабо развијена, иако се трговало са овим производима по околним местима.

Становништво Шајкашке су често погађале неродне године, временске непогоде, ратови и болести. Нарочито су забележене тешке године од 1813. до 1817. године. Из тих разлога je Команда Батаљона у више наврата доносила наредбе да се поља што више засеју кукурузом и кромпиром, како би се становништво спасло од глади. Печење ракије од житарица je било строго забрањено, а прекршиоци сурово кажњавани. Поред тога, апеловало се на становништво да што више штеди, да се храна не расипа на славља, и да се из Батаљона протерају сви зеленаши. Један од видова штедње била je и наредба да шајкаши морају сами израђивати униформу за свакодневну употребу.