ОСНОВНА  ШКОЛА »ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ«  ЂУРЂЕВО

ОСНОВНА ШКОЛА »ЙОВАН ЙОВАНОВИЧ ЗМАЙ« ДЮРДЬОВ

ВЕРСКИ ЖИВОТ У ЂУРЂЕВУ

У Шајкашком батаљону су најбројнији били верници Право­славне цркве, а у погледу националне припадности то су били Срби. У то време су православне цркве у Батаљону спадале под јурисдикцију православне митрополије у Карловцима, а у Жабљу je било седиште православног протојереја за општине Батаљона. Народ се сам бринуо о одржавању цркава и свештенства, јер ма теријалне помоћи од државе није било.

Свештеници су за свој рад добијали као надокнаду тзв. бир и црквени допринос, a сваки je поседовао и парохијалну земљу - 24 јутра оранице и 10 јутара ливаде. Бир се углавном давао у житу, a ређе у новцу, до којег je теже било доћи. У просеку je свака парохија давала годишње свом пароху око 50 пештанских мерова жита, што je износило 125 форинти. Висина ових дажбина Бременом се мењала и није била уједначена у свим парохијама.

Што се тиче прошлости Српске православне цркве у Ђурђеву мора се констатовати да о томе има релативно мало података у црквеној архиви, пошто je она у револуцији 1848-1849. године спаљена. Међутим, постоје неки други извори који говоре о црквеном животу православаца у Ђурђеву. Истина, подаци из ових извора су често доста различити. Beh око саме године изградње цркве постоје различити подаци. Према извештају проте Јована Рајића из 1803. године Ђурђево још није имало изграђену цркву па су богослужења служена у стражарници. У Летопису српске православне цркве у Ђурђеву као година њене изградње наводи се управо 1802. година. Тако стоји и у писму ђурђевачког пароха Симеона Николића, које je он упутио окружном проти у Жабљу, Милошу М. Папићу 1891. године.

Међутим, према другим изворима, из манастира у Ковиљу, сазнајемо да je темељ за подизање српске православне цркве у Ђурђеву освећен 1. августа 1805. године. На основу истих извора претпоставља се да су Ђурђевчани одступили од првобитног плана цркве па je Конзисторија Бачке епархије известила 11. августа 1805. године манастир у Ковиљу о следећем: „Да ђурђевачка црквена општина није поднела допуну контракта и ибершлага за градњу цркве у дужини 10 и ширини 4 клафтеров, те Конзисторија Бачке наређује да господин Синесије Радивојевић, архимандрит манастира Ковиља оде у Ђурђево као изасланик Конзисторије и да им укаже на пропуст како би допуну контракта и ибершлага што пре послали"89. Није познато када je тачно градња ђурђевачке православне цркве завршена, али се може претпоставити да je она већ 1806. године била освећена заједно са виловском црквом, која je такође почела да се гради 1805. године, а осветио je 1806. године прота жабаљски Јован Рајић.

Што се тиче екстеријера новоподигнуте цркве у Ђурђеву зна се да je она била дужине 28 м, ширине 8,5 м, a торањ je био висок 22,7 м. Црква je грађена од до брог материјала, у барокном je етилу, са витким и елегантним звоником на западу. Једно звоно на цркви je из 1821. године, друго из 1837. године, a треће из 1822. године. По својој архитектури, како по екстеријеру тако и по ентеријеру, то je била најлепша православна црква не само на подручју Шајкашког батаљона, већ и једна од најлепших сеоских цркава у целом славонском граничарском подручју.

Нема довољно података о ентеријеру ове цркве и о њеном првобитном иконостасу, али je он вероватно постојао и до револуције 1848-1849. године, када je уништен. Након револуције почела je обнова црквеног ентеријера, што се види из записника црквене општине у Ђурђеву за 1855. годину. Те године je црквена општина склопила уговор са дуборесцем Јованом Поповићем, коме je поверена израда иконостаса. Од првобитне дрворезбарије Јована Поповића данас постоје само тронови: трон Богородице и трон архијереја, који сведоче о високо стручном раду овог дуборесца. Из поменутог записника из 1855. године сазнајемо да je четири престоне иконе на иконостасу урадио Димитрије Аврамовић, са којим je склопљен уговор 1854. године. Њега je у том раду прекинула емрт па je на молбу удовице Д. Аврамовића посао прихватио Павле Симић Камбер 1857. године. Он je урадио следеће иконе: Распеће, Богородицу и Св. Јована Богослова у врху иконостаса, затим двери и тронове. Петар Камбер je урадио Дванаест апостола у врху иконостаса и празничне иконе у другој зони 1859. године. На жал ост, овај иконостас je замењен 1911. го­дине новим, а од старог су остале само иконе на троновима. Стари иконостас су Ђурђевчани те године поклонили калуђеру из манастира Житомислића, Симеону Ђаковићу, за село Трибањ у манастирској парохији⁹⁰.

За постојећи иконостас у српској православној цркви Светог Вазнесења у Ђурђеву резбарију je урадио Јосиф Лукић, столар из Новог Сада, што се види из записника црквене општине од 1. маја 1911. године. Кандидати за израду икона били су Андрија Хадвањ и Рафаил Момчиловић, али je коначно договорено да се радови повере Јовану Кашанском, сликару из Надаља, по цени од 8. 000 форинти. Изгледа да Кашански није радио сам, jep се препознају и други аутори, али њихова имена нису позната. Престону икону св. Николе урадио je Рус Д. Толмачев 1924. године. Иконе у сводовима цркве радио je Стеван Алексић, док je целиваће иконе радио ма цркве радио je Стеван Алексић, док je целиваће иконе радио новосадски сликар Никола Димшић 1856. године.

Поред многих уметничких вредности у ђурђевачкој цркви се налази и гравира кнеза Лазара, коју je радио Захарије Орфелин 1746. године, затим икона Богородица Арапска византијске израде на златној позадини. Веома je интересантна и дарохранилница са распећем Христовим, у чијим краковима je у медаљонима представљена Богородица; на полеђини je скидање Христа с крста и за­пис „Сеј свјатиј крест приложи Милија Маленовић рођ. Лакић, церкви храма Св. Вознесења Господња милитарском месту Георгиевје и својих родитеља 1858. године". У цркви се чувају и три литографије од којих je једну радио Ђорђе Крстић 10. августа 1872. године, а друге две су од непознатог аутора. Постоје и црквене књиге штампане у XVIII веку као и интересантни примерци предмета примењене уметности.

С обзиром да приступ целокупној обради прошлости овог села није демографски, нису вршена темељна истраживања која би показала природни прираштај становништва у појединим периодима, морталитет, наталитет итд. Ипак, ради приближне оријентације навешћемо постојеће податке за 1896. годину који потичу из српске православне цркве у Ђурђеву. Те године у селу je било укупно 600 православних домова, 646 брачних парова. Удоваца je било 89, удовица 97. Православних мушких душа je било 1. 440, женских - 1. 390, укупно 2. 830. У току 1896. године родило се 153 деце, а умрло je 110 душа. Венчало се 25 парова. Председник црквене општине тих година био je Лука Отић, а нотар Радослав Николић, учитељ⁹¹.

На крају дајемо имена свих православних свештеника који су били у Ђурђеву од 1800-1941. године: Јован Поповић (1800 - 1848), Алекса Васић (1813-1848), Гавра Николић (1850-1860), Јован Тешић (1853-1879), Стеван Николић (1879-1885), Симеон Николић (1879 -1905), Теодор Јованов (1896-1918), Жарко Злоколица (1908-1942), Илија Ратков (1938-1939), Анђелко Грбић (1940-1941).

Русини гркокатолици појединачно су се почели насељавати у Ђурђево у првој половини XIX века, a масовније тек око 1870. го­дине. Године 1880. у Ђурђеву je било 326 Русина. Ту су они градили нове домове, долазили су до нове обрадиве земље и пространијих испаша и тиме побољшавали своју егзистенцијалну ситуацију. Међутим, у русинском народу се добро памти позната реченица из Светог писма: „Неће човек живети само од хлеба , већ и од сваке речи која излази из уста Божјих" (Мт 4,4). Због тога je требало све предузети како би се сем материјалних услова за живот створили и услови за развој духовног живота.

Русини у Ђурђеву су добили простор за богослужење већ 1880. године, када им je Ђура Виславски уступно предњу собу у својој кући. Ту je направљена и звонара, а звоно су поклонили Русини из Крстура. Иако Русини у Ђурђеву нису у то време имали ни своју парохију ни свог свештеника, духовни живот се ипак почео развијати управо око ове мале црквице. У село je сваке треће недеље долазио свештеник из Новог Сада.

У овој првој русинској цркви биле су постављене клупе - 11 за мушкарце и 10 за жене. Исте године су та места продата и од тих пара je кугаьена кућа од ковача Џавера, где je пренета дотадашња црква. Гркокатолици су и даље у организационом смислу потпадали под новосадску парохију. Одатле су им долазили свештеници: Павло Вукић, Мирослав Голеш, Андри Лабош старији, Михајло Латковић и Јован Храниловић.

У Ђурђеву je 1892. године било укупно 800 Русина гркокатолика. Потреба за оснивањем парохије и постављањем самосталног свештеника у њој постајала je све већа. То je схватио и тадашњи крижевачки владика Јулиј Дрохобецки, о чему сведочи и његово писмо послато Андрији Лабошу млађем, крстурском капелану. Због његове важности наводимо садржај целог писма бр. 148 -1893:

„Вољени у Исусу сине! Решењем састанка Духовног стола од 12. децембра 1892. године филијала новосадске парохије Ђурђево постала je посебна парохија и задржава се припадност њена новосадској парохији до даљње одлуке.

Пошто Ђурђевчане без властитог пастира даље не могу ос­тавити а и иначе je већ последњи час да им се у том погледу жеља испуни, нашао сам за потребно тебе да именујем за управитеља те парохије (у Ђурђеву), истовремено те позивајући да што пре ступиш на своју службу. Твоје досадашње хвале вредно понашање и брижан рад у својству духовног помоћника дају ми сигурност, да ћеш ти својом горућом вољом своје моћи посветити за уредђење те нове парохије, па ћеш тако стећи велике заслуге пред Богом, а код мене ћеш очувати признање које имам према теби. А што се тиче твоје конгруе (државне материјалне помоћи - прим. Љ. О.), тиче твоје конгруе (државне материјалне помоћи - прим. Љ. О.), направио сам неопходне кораке па ускоро очекујем решење.

Окружног вицеархиђакона сам упутио да йде с тобом у Ђурђево, да те тамо представи као управитеља парохије и да према тамошњем обичају једне недеље добијеш кључеве од цркве, као и нове матрикуле, Јеванђеље итд.

Такође сам вицеархиђакону наредио да позове ђурђевачки црквени одбор да би у договору с тобом уредио становање и да би те из Крстура преселили у Ђурђево.

Молећи Свевишњег да ти за нову службу дарује изобиље небеских дарова и дајући ти свој архипастирски благослов остајем У Крижевцима, дана 24. јануара 1893. године наклоњен ти у Христу отац:

Јулиј, владика".

Тако je крајем 1892. године основана парохија у Ђурђеву, a већ почетком 1893. године добила je и свог сталног свештеника, Андрију Лабоша млађег. Прво место у плановима првог гркокатоличког пароха у Ђурђеву заузима настојање за градньу цркве. Његове жеље су се почеле остваривати тек 1900. године. Средства за градњу обезбеђена су тако што je Министарство угарске владе дало 8.000 круна, а остатак средстава je прикупљен од становништва. Један део средстава je позајмљен из епархијског фонда и Месне акционе касе. Становништво je такође помогло око изградње цркве тиме што je пружало помоћ у транспорту грађевинског материјала, хранило извођаче радова итд. За релативно кратко време, од 13. маја 1900. године, када су постављени темељи, па до празника Св. Михајла (21. новембра) црква je већ била посвећена као црква Рождества Пресвете Богородице.

Када je почетком XX века млади крижевачки владика Дионизије Њаради почео своју активност на оснивању манастира на подручју Крижевачке епархије, испоставило се да je за подизање женског манастира најпогоднија управо ђурђевачка парохија. Тако су се почела скупљати средства и убрзо je купљена кућа на првом углу идући од русинске цркве према Шајкашу. После пар го­дина она je продата, да би се купио плац одмах поред цркве. Касније je на том месту изграђена кућа за становање свештеника (парохијални дом).

Мора се констатовати да je активност првог гркокатоличког пароха у Ђурђеву Андрије Лабоша била изузетно плодна и значајна за развој не само верског живота међу Русинима у том месту, већ и за развој целокупног њиховог духовног живота. Његова je заслуга што je основана Акциона каса, Народна читаоница, као и што je организована целокупна активност на подизању културно-просветног нивоа код Русина у Ђурђеву.

Од 1906. године на месту гркокатоличког пароха налазио се свештеник Максимилијан Храниловић, који je ту остао све до 1912. године. За време његовог службовања 1910. године купљене су за цркву иконе, као и два звона. Једно звоно je било тешко 1.200, друго - 150 кг. Поред великих успеха у свом раду свештеник Храниловић се суочио са извесним тешкоћама. Када je учитељ Александар Кот отишао из Ђурђева, њега je на месту учитеља, појца и службе у Акционој каси заменио нови учитељ Л. Ђерђеји. Будући да je он био склон алкохолу и по нарави прилично прек човек, тешко je било успоставити с њим колегијалан однос. Због тога га je свештеник сменио с места појца и службеника у Акционој каси. То je страшно разљутило Ђерђеија. Међу русинским делом становништва je дошло до правог бунта и поларизације тако да су вођени чак и судски спорови. Свештеник Максимилијан Храниловић je у таквим околностима напустио Ђурђево. За новог пароха je 1912. године постављен Ђура Биндас. Његова делатност на пољу верског и народног просвећивања била je свестрана. Залагао се за подизање нове школе, а за старије мештане je основао читаоницу коју je назвао „Газдовске дружтво". Био je на прагу реализације своје идеје да почне са издавањем новина; међутим, почео je Први светски рат, a његов највећи истомишљеник Михал Хајнал се одселио из Жабља тако да je та замисао остала неостварена.

Свештеник Биндас je добровољно обављао дужност пароха и код Русина у Госпођинцима, с обзиром да тамо није било сталног гркокатоличког свештеника. Након завршетка Првог светског рата Биндас je наставио своју активност са још већим ентузијазмом и полетом. Његовом иницијативом je 2. јула 1919. године основано Русинско народно просветно друштво, које je опет на његову иницијативу почело да издаје Руске календаре (од 1921. године). Друштво je 1924. године почело издавати „Руске новине", a већ 1927. године издало je књигу „Јужнословенских Русина народне песме". Његовом заслугом су русинска деца 1938. године добила „Молитвеник за руску децу". Последња два издања о. Биндас je урадио већ као свештеник у Куцури односно Врбасу, где je 1923. отишао из Ђурђева. Једна од његових великих заслуга за време службовања у Ђурђеву било je оснивање црквеног хора 1919. го­дине. Одмах после рата у Ђурђево je дошао руски емигрант Иван Владимирович Розанов, човек широког образовања и љубитељ хорског певања. Његовим залагањем и залагањем пароха Биндаса основан je хор, који je у почетку радио у кући Јанка Ердеља. Бременом се број заинтересованих за хорско певање повећавао па je велики део русинског становништва ступио у његово чланство.

Након Ђуре Биндаса у гркокатоличку парохију у Ђурђеву дошао je свештеник Мирко Бојић. Његова делатност на подизању верског и културно-просветног живота код Русина у Ђурђеву била je разноврсна и плодна. Поред бриге за одржавање саме парохије, он je основао Читаоницу младих Русина, Кредитну касу, a његовом заслугом je на русинском гробљу 1927. године изграђена капела. Исте године кугаьена су два нова звона и изграђена нова капеланија. Уз његово свесрдно залагање на плану општег просвећивања русинског становништва у Ђурђеву културни и образовни ниво знатно je подигнут. Оно што je карактеристично за овог свештеника јесте, између осталог, и његова екуменска оријентација. Он je одржавао изузетно добре односе са православним свештеницима у селу, а црквени хор je водио у православни манастир у Ковиљу. Када je 21. марта 1931. године ђурђевачку парохију посетио влади­ка Дионизије, парох Бојић je успео да окупи све свештенике из околних места, како гркокатоличке тако и православне. Због такве своје оријентације често je био оптуживан од неких свештеника. Међутим, он je остао чврст у својој вери, али се истовремено залагао за братске односе са Православном црквом. Плод његове тако усмерене делатности видљив je и данас. Овај свештеник je напустио ђурђевачку парохију 1936. године, а на његово место je дошао Михал Бесермшьи и остао je ту још доста год­ина после Другог светског рата.

Када се говори о верском животу у Ђурђеву, немогуће je заобићи чињеницу да у селу заједно живе православци и гркокатолици, али да није било покушаја организованог прелажења са једне вере на другу. Међу свештенством je постојало уважавање и односи достојни сваке похвал є. Такав однос се одржао до данас⁹².